Архиве аутора: Бранка Сокић - педагог

Бранка Сокић - педагог

О Бранка Сокић - педагог

Za sva pitanja,dileme,sugestije,pohvale možete mi kuckati na e mail sokic.branka@gmail.com Pozdrav,pedagog!

Čitanje je lekovito

Biblioterapija ili čitanje je lekovito

Da li ste ikada primetili kako čitanje knjige može da vam ulepša dan, da odgovore na tražena pitanja, podstakne, motiviše, poboljša raspoloženje i prosto deluje lekovito na vas? Znamo da čudno zvuči, ali čitanje jeste lekovito! Da li ste čuli za biblioterpaiju?
Stariji su nam govorili kako je knjiga naš najbolji prijatelj, a biblioterapija nas uči kako je čitanje svojevrstan lek za telo i dušu koji se slobodno deli i kom rok trajanja nije ograničen! Verovatno ni sami niste svesni koliko vam je čitanje pomoglo u određenom trenutku.

Šta je biblioterapija?

Biblioterapija se prvi put pojavila 30-ih godina prošlog veka, a nakon Drugog svetskog rata, postala je prihvaćena u psihologiji i psihijatriji. Naučnu potvrdu dobila je kada su istraživanja pokazala kako su se vojnici koji su u bolnicama čitali knjige (da bi skratili vreme), brže oporavljali od onih koji nisu čitali. Nakon mnogih istraživanja biblioterapija postaje takozvana art-terapija, od kojih su najpoznatije terapije slikanjem, dramska, kao i terapije plesom, muzikom i pokretom.
Biblioterapija se, u suštini, sastoji od izbora materijala za čitanje u skladu sa životnom situacijom klijenta. Ideja biblioterapije se razvila sasvim prirodno iz ljudske potrebe da se identifikuje sa drugima kroz književnost i umetnost. Na primer, ako dete koje tuguje za nečim čita priču o drugom detetu koje tuguje iz sličnog razloga, osećaće se manje usamljenim na svetu.
Koncept biblioterapije se vremenom proširio i uključio i knjige za samo-pomoć i bez intervencije samog terapeuta koji “preporučuje” štivo.
Biblioterapija počiva na osnovama psihoanalitičke teorije. Dakle, čitanje u čitaocu pobuđuje različite procese:
Identifikacija: vrlo uspešno kod dece – deca se lako identifikuju sa likovima, brzo se uključuju u radnju i na taj način dožive čitav repertoar emocija, ali i razviju čitav niz mehanizama suočavanja sa stresom ili opasnošću. Ovo je najvažniji proces, jer ako se dogodi da je preskočen ostali “ne funkcionišu”.
Projekcija: način analize vlastitog i tuđeg ponašanja. Pri tome se vrlo često nailazi i na alternativan način rešavanja problema.
Katarza: deleći emocije s likom, čitalac može da doživi emocionalno rasterećenje i olakšanje.
Uvid: ponekad nam je uvid u tuđe probleme i uvid u naše vlastite, pa čitalac može na taj način da reši neki svoj problem.

Sta su navike i kako ih menjati?

Navika predstavlja rutinski oblik ponašanja koji se dešava na podsvesnom nivou i o kom ne moramo da razmišljamo (da uključimo svesno razmišljanje za rešavanje datog problema ili problemske situacije). To su svi oni oblici ponašanja koji se obavljaju po nekoj nužnosti, sami od sebe, često bez aktivnog učešća naše svesti. Ovakvo ponašanje takođe pripada jednom od najjednostavnijih vidova učenja jer posle nekoliko ponavljanja mi određenog ponašanja u istoj situaciji, mi takvo ponašanje usvojimo kao pravilo (mozak prestaje da šalje ideje kako da reagujemo, nego automatski reagujemo na taj način).

Kako da stvorimo dobre navike

Upotrebite „okidač“, izmislite neki lagani ritual koji ćete izvršavati pre određene navike. Ukoliko recimo želite da se odviknete od izležavanja u krevetu svako jutro, kada zazvoni sat pokušajte da se naterate da odmah skočite iz kreveta. Ovako jednostavni rituali su se pokazali kao korisni u stvaranju novih navika jer ih mozak lakše usvaja. A uslovni refleks nam obezbeđuje automatizovanje i radnje koja prati taj ritual.

Uklanjanjem određene navike ostavljamo određenu potrebu nezadovoljenu, te prema tome, ukoliko menjate nešto što je deo vaše svakodnevne rutine, nađite adekvatnu zamenu toj navici. Dakle, ako želite da manje vremena provodite pred kompjuterom, pokušajte da se više družite sa prijateljima i na ovaj način će vaše vreme biti isplanirano a naviku ćete lagano eliminisati.

Usvajanje navika koje su „dobre“ po nas ne mora da bude baš najmudriji postupak jer ukoliko nam neki od naših pokušaja nanosi više negativnih osećanja nego pozitivnih, onda bi trebalo da joj nađete neku bolju naviku, sa sličnim efektima. Ukoliko idete u teretanu i to vas unesrećuje, pokušajte da smanjite unos hrane ili se odreknete slatkiša ili umesto teretane odete na časove plesa… Ukoliko pokušavate da stvorite neku naviku, ne opterećujte sebe odmah previše. Ne morate odmah da istrčite par kilometara, nego uradite 100 trbušnjaka i nekoliko sklekova. Fokusirajte se na jednostavne stvari i činite ih jednu po jednu.

Šta su navike i kako ih menjati?Zapišite obaveze. Ovo vam može pomoći na dva načina, a prvi je: obavezuje vas da nešto uradite jer se ne možete koristiti izgovorom da ste zaboravili. Druga stvar je da imate konstantan podsetnik na to šta želite da promenite.

Odredite sebi konkretan cilj na koji ćete se moći osvrnuti posle određenog broja dana jer tako ćete pred sobom uvek imati motiva da nastavite i da ne odustajete. Recimo, ako želite da ostavite cigarete, neka vam prva „stanica“ bude posle 30 dana, kada ćete moći da uočite prve rezultate i da se nagradite nečim. Sledeću postavite za 90 dana i tada treba da budu očigledni i drugo postavljeni rezultati, tj. da i dalje ne pušite. Neka vam poslednji cilj, na primer, bude godinu dana kada ćete se sa osmehom na licu prisetiti prvih par dana „mučenja“.

Sprečite pad elana i motivacije jer su oni od ključnog značaja za vašu istrajnost. Ukoliko tek formirate naviku o određenom ponašanju, sasvim je moguće da niste u tome još dovoljno dobri i da ćete 100 puta poželeti da odustanete i date sebi opravdanje za to „jer prosto vam ne ide“. Ako vam nešto ne polazi za rukom, prosto odustajanje nije rešenje. Rešenje je da promenite način na koji to obavljate i da održavate svoju veru da vi to možete. A to održavanje vere i podizanje sopstvenog morala možete raditi sa prostim „ali“ rečenicama. Dakle, ako u nekom trenutku pomislite npr. „odlazak u teretanu mi uopšte ne leži, ne mogu da se snađem, ne mogu da uradim ni dve vežbe kako treba, sam sebi delujem smešno“, prosto toj pomisli dodajte kontra stav „ali ako budem uporan, sigurno ću postati bolji i već za mesec dana biće mi lakše“.

Kako da se oslobodimo loših navika?
Fokusirajte se na samo jednu naviku tokom prvog perioda (npr. 30 dana) i samo nju pokušajte da eliminišete. Umesto da menjate odjednom sve što vam se ne dopada, korisnije je da se fokusirate na jednu po jednu stvar koja vam smeta. Ukoliko razmišljate samo o tome, mozak će imati olakšan zadatak da pamti jednu umesto nekoliko zahtevnih radnji odjednom. Sličnu stvar možete postići ukoliko želite da steknete neku pozitivnu naviku. Kada želite nešto da usvojite kao pravilo ponašanja ili razmišljanja, pokušajte da budete maksimalno dosledni svojoj rutini jer jedino tako možete da steknete novu naviku. Upornost je ovde od izrazitog značaja jer se promena jedne navike i usvanjanje druge ne dešava preko noći.

Odvikavanje od nečega zna jako teško da nam padne, ali zato imamo prijatelje koji nam mogu pomoći. Pa tako se vi obavežite na nekom javnom skupu ili u krugu porodice ili prijatelja da ćete eliminisati određenu naviku i neka postoji adekvatna (javna) kazna ukoliko to ne učinite. Ili, na primer, dajte prijatelju određenu svotu novca ili nešto što vam je drago, a što će vam vratiti samo ako u određenom periodu ne budete činili to čega želite da se odreknete.

Uklonite iskušenja iz svog okruženja onoliko koliko je moguće jer, ukoliko želite da se, na primer, zdravije hranite, hrpa čipsa i slatkiša u kući vam neće puno pomoći. Naravno, to nije trajno rešenje jer je svet pun izazova, ali će vam pomoći dok malo ne „očvrsnete“ karakter.

Šta su navike i kako ih menjati? Postavite uzor koji će vam biti motiv da sledite određeni šablon ponašanja i izbegavate ružne navike koje ste imali. U zavisnosti od cilja i vas samih, modeli mogu da vam budu ljudi iz vašeg okruženja ali i oni fiktivni, dok god pozitivno utiču na vas i vi imate na šta da se ugledate i tako postanete uporniji.

Vizualizujte svoje ciljeve. Ova metoda je preuzeta sa treninga za neuro-lingvističko programiranje (NLP) i svodi se na to da vizualizujete sebe kao nekog ko se i dalje predaje lošoj navici i ko je veoma nezadovoljan time. Druga slika ste vi kako ste ispunili svoj cilj i odrekli se loše navike, potpuno zadovoljni sobom. Na ovaj način pronalazite motivaciju u sebi i kad god vam treba podrška imate je u sebi.

Takođe, budite svesni posledica odustajanja od navike koju želite da stvorite. Možda su to ozbiljne, materijalne posledice, možda su psihološke, ali sigurno je bitna negativna posledica i to što ćete se osećati kao „gubitnik“, kao neko ko nije uspeo da ostvari ono što je naumio, što je loš osećaj, a pogotovo ako vam to nije prvi put da odustajete. Dakle, neka svest o posledicama odustajanja bude takođe vaš motivator.

Ne postoji čovek koji tokom života nije stekao neke navike. Na kraju krajeva, imamo naviku da stvaramo i menjamo navike. Svako od nas ih ima, one poželjne i one nepoželjne, neke kojih smo svesni i neke koje možda nikada nećemo osvestiti. Treba sticati nove navike kao što usvajamo nove ideje. Nove navike mogu da nam obogate život na mnogo načina i da nas učine zdravijim, zadovoljnijim i boljim. Ali postoje i one navike koje čine upravo suprotno. I te navike treba uočiti, ali zaobići, a to je nekada mnogo teže nego usvojiti dobru naviku.

Slobodno vreme

Od malih nogu smo naučeni da postoji vreme za zabavu i vreme za rad i to nije sporno, međutim, mnogi pod pojmom „rad“ podrazumevaju svaku aktivnost koja iziskuje trud, bez obzira na to da li nam ta aktivnost ujedno donosi i zadovoljstvo. Dakle, naučeni smo da je vreme za zabavu rezervisano za aktivnosti kojima možemo da se bavimo sa najmanje uloženog truda, aktivnost koja će nas trenutno zadovoljiti i skrenuti nam misli sa mogućih briga. Ovo je sve u redu, dokle god se ne nađemo u situaciju da se zapitamo: „A šta sam ja danas radio/la?“. Do ovoga dolazi kada shvatimo da smo svoje slobodno vreme mogli provesti mnogo kvalitetnije. Ako ste se ikada našli u ovakvoj situaciji, evo šta možete da uradite…

Budite kreativni

Ukoliko ste se ikada bavili nekim kreativnim aktivnostima, znate koliko je lep osećaj kada stvorite nešto novo, lepo, jedinstveno. Čak i ako mislite da kreativnost nije vaša jača strana, probajte, možda vam se svidi, a možda čak i otkrijete svoj skriveni talenat.

Možete da se bavite fotografisanjem – praktikujte hvatanje dragocenih momenata kako biste im se kasnije mogli vratiti ili otkrijte nove poglede na vašu okolinu. Stvarajte nove, magične i misteriozne svetove u svojim pisanim radovima, ili ih naslikajte na platnu i ukrasite svoju sobu. Možda vas je oduvek privlačila muzika, a niste imali hrabrosti da se oprobate u sviranju i pevanju. Odvažite se i zasvirajte gitaru, klavir, bubnjeve, violončelo ili pustite svoj glas i otkrijte zašto toliko ljudi voli da peva.

Jeste li ikada pomislili da se u vama krije pravi arhitekta, inženjer ili stolar? Proverite svoju teoriju! Napravite kućicu za ptice ili nagradite svog psa novom i unapređenom kućom. Ukoliko su auti vaša strast, sklapajte makete automobila. Ako već sada imate dosta samopouzdanja i verujete u sebe, možda je vreme i da napravite policu za alat kako biste uvek znali gde vam šta stoji.

Sve što smo naveli će biti još zanimljivije ako od toga napravite svoj lični projekat sa planom aktivnosti i konačnim ciljem. Na primer, možete da postavite sebi cilj da naučite da svirate pedeset pesama za tri meseca i da po završetku napravite mini koncert zatvorenog tipa za svoje najbliže prijatelje.

Kroz ovaj tip aktivnosti imate priliku da iskažete svoja osećanja i iskustva, pozitivna ili negativna i da kroz njih izrazite sebe na jedinstven način. Takođe, ovime ćete skrenuti svoje misli sa trenutnih problema.

Budite fizički aktivni

Zanimljivi načini za provođenje slobodnog vremenaMožda vam nakon napornog i stresnog dana nije do ustajanja sa kauča, ali to je upravo najbolji način da se oraspoložite jer fizička aktivnost ima vrlo povoljan uticaj na našu psihu. Ukoliko izađete u obližnju šumu ili park i istrčite par krugova, osećaćete se „kao novi“. Ovaj fenomen se objašnjava otpuštanjem velike količine endorfina prilikom napornih treninga, hormona koji predstavlja „prirodnu drogu“ i izaziva osećanje zadovoljstva umanjujući pritom osećaj bola. Imajte na umu da su istraživanja pokazala da do ovog otpuštanja endorfina ne dolazi prilikom treninga sa teretom, dakle, odlazak u teretanu vam neće osigurati ovaj nalet pozitivnih osećanja. Ipak, ako vam trčanje nije zanimljivo, nađite neki drugi sport koji vam najbolje odgovara – možda je vaterpolo ili fudbal baš za vas. Koji god sport da izaberete, posvetite mu deo svog slobodnog vremena i sigurno ćete se osećati bolje, a pritom ćete dovesti svoje telo u formu, što će vam, skoro sigurno, dodatno podići samopouzdanje.

Takođe, ukoliko se, recimo, odlučite za trčanje u slobodno vreme, učinite to sa namerom da, na primer, istrčite maraton koji će se održati za četiri meseca. U skladu sa tim, napravite nedeljne rasporede treninga i pridržavajte ih se. Zamislite samo dan maratona i vaš osećaj u momentu kada prekoračite završnu liniju. Takvi ciljevi će vas „držati“ da ne odustanete od treniranja, bez obzira o kakvoj aktivnosti je reč.

Naučite nešto novo

Jedan od najproduktivnijih načina da provedete svoje slobodno vreme, sigurno je unapređenje vaših znanja i veština jer na taj način unapređujete sebe i svoj kvalitet života. Živimo u vremenu kada se učenje kroz ceo život podrazumeva i u kome vlada velika tražnja za novim znanjima i iskustvima. Ukoliko već neko vreme planirate da naučite novi jezik ili da savladate neki komjuterski program, a primetili ste da svoje vreme možete produktivnije da iskoristite, sada je pravo vreme za to – aktivirajte se, pronađite pravu obuku za sebe i budite istrajni.

Ukoliko ipak niste za tako velike poduhvate, počnite od manjih. Na primer, pozovite društvo i zajedno savladajte neku novu igru za kartanje ili se okrenite Internetu, velikoj riznici svega što bi moglo da vas zanima i izaberite temu koja vas već duže vreme intrigira. Na primer, kako najbrže rešiti Rubikovu kocku ili kako se stavlja brod u bocu i nađite odgovor.

Družite se

Jedan od najlepših načina za provođenje slobodnog vremena jeste druženje sa prijateljima. Kako biste osigurali dobru zabavu svima, probajte, na primer, da organizujete za svoje prijatelje veče komedije gde ćete svi da se oprobate u zabavljanju drugih kroz originalnost i duhovitost. Možete da organizujte i kolektivni odlazak u pozorište na predstavu za koju ste čuli da je urnebesna. Ukoliko vas pozorište ne zanima, još jedna odlična ideja za zabavno veče sa prijateljima jeste veče društvenih igara ili turnir komjuterskih igrica koje možete da organizujete jednom nedeljno ili mesečno, uz to da svaki put promenite igru kako vam ne bi dosadila. Osim toga, možda je vreme da kontaktirate starog prijatelje i pozovite ga na kafu, možda je i on/ona baš mislio/la na vas.

U svakom slučaju, za koju god varijantu da se odlučite, bitno je da ste okruženi svojim najbližima i da uživate u vremenu koje provodite zajedno.

Završite nedovršene obaveze

Ukoliko imate neke privatne ili poslovne obaveze koje već neko vreme odgađate, možda je vreme da im posvetite deo svog slobodnog vremena. Naime, što duže nešto ostavljate „za sutra“ to vam veći teret postaje i oduzima vam više energije te vam savetujemo da ovu naviku koliko je god moguće, svedete na minimum.

Zanimljivi načini za provođenje slobodnog vremenaI na kraju – odmorite se

Naravno, kako nam je svima neophodan odmor, odvojite vreme i za to. Nekad vam se uopšte, ni po koju cenu, neće ustajati iz kreveta ranije, niti će vam biti do crtanja ili trčanja i to je potpuno u redu, sve dok se ne dešava često i dok ne primetite da vam se privatni život sveo na televizor i prebacivanje sa fotelje na kauč.Sve u svemu, bitno je da se na kraju dana osećate ispunjeno i da znate šta ste i zašto radili tog dana.

O sidi

https://mondo.rs/Magazin/Zdravlje/a960935/HIV-virus-sida-aids-zivot-sa-HIV-om.html

Da li je dosada lekovita?

Zašto je važna dosada: Bežanje od nje, značilo bi bežanje od sopstvenih misli

Nema težih reči od “smarati se”. Prazan hod u protoku vremena nivoa “ubija koliko je dosadno” može da izazove nivo psihofizičkog bola ravnog osećaju odumiranja. Dosada praćena nemogućnošću da se promeni aktivnost i preusmeri pažnja – kao sa čitanja ovog teksta – na nešto zbog čega će prestati da bude zamorno ili teskobno, najgori je oblik dosade. Onaj ko je iskusio tu želju za iskakanjem iz kože, zna i stepen olakšanja koji nastaje sa “ubijanjem” dosade. Ne kaže se uzalud “smrtno dosadno”, pa je stalna borba hoće li dosada ubiti čoveka ili će čovek ubiti dosadu.

Sanjarenje ili lutanje misli dok neko govori duže od minuta počelo je još u školi, kada smo želeli da budemo na nekom zanimljivijem mestu, u nekom drugom sastavu ekipe.

Kažu i da je uvek kontrarevolucionarna. Tako je i nastao pank, između ostalog. Ali zato su i letele glave po odluci dokonog vladara. U dobu pre mogućnosti da se lista ekran ili p.s.e. (pre smartfon ere), postojao je svaki oblik dosade. Ali postojala je i vrlo popularna “bleja” (“izblejali smo malo”), kao dokoličarenje ili aktivno gubljenje vremena u kojem se na neki specifičan i ispunjujući način uživa. Svi oni koji su nas uveravali da nije moguće osećati dosadu jer je uvek moguće raditi nešto, konačno su dobili potvrdu da su u pravu — uz gledanje u ekran bilo kojih dimenzija. Smaranje je nastalo kao gradacija u kojoj je dosada u našim životima postala nešto od čega se beži kao od onoga što ubija u pojam.

“Doživljaj dosade ne govori o spoljašnjem svetu, već o unutrašnjem, psihološkom stanju osobe”, kaže Bojana Škorić, psiholog iz Psihološkog centra Temenos. “Konkretnije, upućuje da su osobi potrebni određeni sadržaji ili aktivnosti da bi imala doživljaj da joj se dešava nešto zanimljivo. Upućuje na to da kognitivni sistem ima preferenciju nekih sadržaja. Da li nam se određeni sadržaj sviđa, može da zavisi od toga da li nam je on uopšte poznat, da li smo ranije bili u sličnom okruženju. Ukoliko je osoba navikla na određene sadržaje, pa se nađe u situaciji bez njih, tada može da ima doživljaj dosade. Sistem navika utiče na kognitivni sistem na način da je zanimljivo ono što je barem malo poznato ili o čemu imamo neka predznanja. Pored toga, zavisi od naših interesovanja.”

Postoje i oni koji misle da je priznati dosadu isto što i priznati slabost karaktera. Dosada se treba rasterati kao magla, hobijem, čitanjem, čišćenjem kuće, sviranjem instrumenta, razgovorom, svađom.Zašto bi dosada morala da bude problem koji treba rešiti, pa makar i bolnom aktivnošću? Zašto je ulupati kamenom, kad je to oduvek bila privilegija slobodnog, mislećeg uma?

“To može biti zbog toga što jednostavno nisu razvili sposobnost da budu sami sa sobom, već imaju naviku da su okruženi drugim ljudima ili drugim sadržajima koji im skreću pažnju sa njihovih misli i emocija”, kaže Bojana Škorić. “To može da se desi osobama koje su rasle u velikim porodicama, gde je stalno bilo komunikacije i manjka prostora i vremena da osoba nauči da bude sama sa sobom. Osobe, takođe, mogu da imaju strah od emocija koje osećaju i imaju pogrešan utisak da neće moći da podnesu neku emociju ukoliko nisu u nečijem društvu ili se posvete nekoj aktivnosti.”

Može da bude i stvar navike.

Kada je tempo života brži, sa dosta svakodnevnih obaveza, nekada može doći do toga da se stvori navika kod ljudi, navika na nivou kognitivnog funkcionisanja, da su stimulusi koji su zanimljivi oni koji se dešavaju odmah, koji su brzi i intenzivni, kaže naša sagovornica.

Tako će današnja deca osećati dosadu čak i na moru, i ne samo deca već i svi oni navikli da budu priključeni na izvor informacija, na pusheve, na svaki ispunjeni trenutak, makar i površnim aktivnostima bez značaja. I posle nekoliko dana želeće da se konektuju na izvor onoga što im drži pažnju.

“Kada deca odu na more, njihova svakodnevna rutina je promenjena”, ističe psihološkinja Bojana Škorić. “Ukoliko su navikla da idu u zabavište, gledaju TV i igraju igrice, hotel, plaža i bazen su za njih novo okruženje i u njemu ona ne znaju šta da rade. Tu je izuzetno važna uloga roditelja, da upoznaju dete sa novim aktivnostima u takvom okruženju. To je novi prostor u kojem deca uče da strukturiraju svoje vreme na drugačiji način. U prvom momentu, možda im to neće izgledati kao najzabavnija aktivnost, zbog sistema navika koji imaju. Zbog toga su tu roditelji, da im predstave te nove aktivnosti kao zanimljive i da pohvale razvoj novih veština i znanja kod dece.”

Pa opet, kada neko kaže da mu je često dosadno, to upućuje da ima usku definiciju toga šta mu je zanimljivo u realnosti, kaže naša sagovornica. “Čest doživljaj dosade može takođe biti rezultat toga da osoba očekuje da se zanimljivi i interesantni sadržaji sami stvore u realnosti. To znači zauzimanje pasivne pozicije u odnosu na svoje želje. Primer toga mogu biti osobe koje kažu: ‘Ne gledam filmove u poslednje vreme, na TV-u nema dobrih filmova.’ Kada nekome brzo sve dosadi, to upućuje na dinamiku kako osoba dolazi do doživljaja da joj je nešto zanimljivo. Informacije koje su interesantne su na nivou kratkoročne senzacije, a u takvom stanju osoba ne razvija svoje sposobnosti. Da bi se ovakav način funkcionisanja promenio, potrebne su aktivnosti koje zahtevaju usmerenost pažnje, veći kognitivni angažman i ponašanje u skladu sa kognitivnom aktivnošću.”

Antički mislioci teško da bi smislili išta da su morali da idu da kopaju ili da se bore u arenama. Bila je to privilegija slobodnih ljudi i slobodnog duha. U stvari, treba razlikovati dokolicu od dosade. Kao što je neko rekao, kada obratite pažnju na dosadu, ona postaje neverovatno interesantna. Šta je suprotnost dosadi? Zabava? Ne baš. Jedan profesor iz Pensilvanije rekao je svojim studentima da je u pitanju razmišljanje. Misliti, uključiti glavu, to je opozit dosadi. Dosada nam se obraća i govori o našem unutrašnjem stanju.

Bežati od nje, značilo bi bežati od sopstvenih misli. Ona na određeni način utiče na unutrašnje “podešavanje” i sanjarenje, a tako podstiče i kreativnost. Jedna često citirana studija iz sedamdesetih godina pokazala je da kada ispitanicima date mnogo vremena da reše problem, onog trenutka kada se iscrpe svi očigledni odgovori, učesnici nastavljaju da daju odgovore, koji bivaju sve inovativniji i kreativniji, kao odgovor na dosadu.

“Doživljaj dosade može se javiti kada se ispune dnevne aktivnosti i osoba može da uhvati sebe sa impresijom ‘dosadno mi je, jer nemam šta da radim’. To upućuje da osoba očekuje da zadaci budu postavljeni od drugih, i da je u tom procesu zapostavila neka interesovanja i talente koji nisu podsticani od sredine u kojoj osoba živi. Trenuci dosade mogu da se pojave i dok osoba aktivno ispunjava neki svoj cilj. Na primer, zamislimo višesatno čekanje u redu na graničnom prelazu. Vrlo verovatno se tad može javiti nestrpljenje i doživljaj da bi osoba radije bila negde drugde. Koliko će čekanje na granici da traje, to je van naše kontrole, ali nestrpljenje nije jedini način kako se može ispuniti vreme. Ta situacija je korisna da nas pripremi za neka buduća čekanja, da razvijemo načine da određenu vrstu frustracije svoje želje podnesemo bez negativnih emocija. Recimo, da imamo svest da je trenutna dosada kratak deo puta ka krajnjem cilju, i da iako nam je dosadno, ipak ispunjavamo nešto što nam je važno. Ili sa druge strane, na put možemo poneti novine, knjige, muziku, sadržaj na koji možemo da usmerimo pažnju”, ističe Bojana i dodaje da ti trenuci dosade mogu da “budu pokretač u neki kreativni proces: to se naročito odnosi na osobe koje imaju određene talente i sposobnosti koje su zapostavili”.

Šta ću posle škole?

Došlo je vreme za izbor fakulteta, a ti i dalje ne znaš za koji da se odlučiš. Nema potrebe za brigom iako je profesionalna odluka jedna od najvažnijih odluka koje treba doneti, ne treba pristupiti olako. Čovek provede 2/3 svog života radeći i iz tog razloga je važno da posao koji odabereš bude u skladu sa tvojim sposobnostima, karakteristikama ličnosti, tvojim željama i sklonostima, kako bi u njemu mogao/la da uživaš a samim tim i da budeš produktivniji i uspešniji.

Pre nego što doneseš odluku o tome čime ćeš se dalje baviti, korisno je da sebi postaviš nekoliko pitanja. Njihova uloga je pre svega da te podstaknu na razmišljanje. Krenimo od početka…

Da li želim da nastavim studiranje ili bih odmah počeo/la da radim?
Da li mi je iz materijalnih ili nekih drugih razloga važno u kom gradu ću upisati fakultet?
Da li mi je iz nekih razloga važno da li je to privatni ili državni fakultet?
Da li će ovo biti samo moja odluka ili na nju utiče i neka druga strana (npr. roditelji)?
Da li mi je važno isključivo da uživam u materiji koju sam odabrao/la ili sam spreman/na da studiram nešto što mi i nije puno zanimljivo, ali pouzdano znam da obećava bolju zaradu i mogućnost zaposlenja?
Da li to zanimanje treba da podrazumeva timski ili isključivo individualni rad?
Da li to zanimanje treba da donosi puno inovativnosti ili da se odnosi na rad po precizno strukturisanim pravilima?
Da li mi je važno da vidim opipljive produkte svog rada ili mi je važno da uživam i u procesu, bez obzira na vrstu ishoda?
Pronalaženjem odgovora na prethodna pitanja sve si bliži/a donošenju za tebe ispravne profesionalne odluke. Dalje je potrebno ispitati tvoje sposobnosti, karakteristike ličnosti, interesovanja, vrednosti i motivaciju kako bi se dobila kompletna slika o tome u kojim oblastima bi imao/la više uspeha, kao i o tome na čemu bi trebao/la poraditi kako bi sam/a povećao verovatnoću uspeha u izabranom zanimanju. U tome ti od pomoći može biti usluga profesionalne orijentacije i savetovanja koja podrazumeva pružanje stručne pomoći i podrške u samostalnom donošenju profesionalne odluke.

Profesionalna orijentacija podrazumeva psihološko procenjivanje tvojih sposobnosti, ličnosti, interesovanja, motiva i očekivanja, sa ciljem da ti se pomogne u uspešnom izboru zanimanja. Podjednako uspešno služi mladima pri izboru škole ili fakulteta i zaposlenima pri promeni posla i izboru drugog zanimanja. Na taj način, profesionalna orijentacija nagoveštava da li u tebi leži preduzetnik ili si neko čije afinitete prema muzici i slikarstvu treba negovati na nekom umetničkom fakultetu.

Profesionalna orijentacija će ti pomoći da upoznaš sebe i svoja interesovanja (koja interesovanja su važna za dalje obrazovanje i rad, a koja su hobi i zabava) i stekneš bolji uvid u svoje sposobnosti (intelektualne, socijalne, emocionalne, kreativne), odnosno ono u čemu si najbolji, a što je bitno za profesionalni izbor. Da shvatiš šta te motiviše (šta želiš postići u životu, koliko si spreman/a da uložiš napora za ostvarenje svojih ciljeva vrednosti) i koji su ti prioriteti u životu. Procena tvojih sposobnosti naročita je bitna u današnje vreme kada se na tržištu rada pojavljuju zanimanja koja do skoro nisu ni postojala, pogotovo ona vezana za informacione tehnologije. Profesionalna orijentacija otkriva karakteristike programera ili crte ličnosti ljudi stvorenih da postanu menadžeri društvenih medija i vođe IT projekata.

Takođe je važno kakav imaš odnos prema učenju i radu, koje su ti radne navike, organizacija rada, doživljaj neuspeha, uticaj nagrade i kazne. Pri testiranju, meri se 7 različitih vrsta inteligencije (verbalno, numeričko, apstraktno, spacijalno i mehaničko rasuđivanje, perceptivnu brzinu i tačnost te poznavanje gramatike i pravopisa) povezanih s aktivnostima unutar različitih zanimanja. Naime, što su sposobnosti za neko zanimanje veće, veća je i verovatnoća da će trebati manji angažman za postizanje uspeha.

Ono što može da bude od velikog značaja jesu dominante osobine ličnosti (ekstraverzija-introverzija, agresivnost, ambicioznost, emocionalna stabilnost, ugodnost, sklonost dominaciji…), uobičajeni obrasci ponašanja i reagovanja, zainteresiranost za učenje i usvajanje novih znanja. Zatvorenim i povučenim osobama koje ne uživaju u društvu većeg broja ljudi, bolje je usmeriti ka poslovima koji se obavljaju samostalno i koji ne uključuju mnoštvo kontakata s drugima.

Na osnovu testova, intervjua ili njihove kombinacije, od psihologa dobijaš preporuku zanimanja koje odgovara lično tebi i za koje imaš predispozicije da postaneš uspešan/na. Prilikom donošenja odluke šta da upišeš može ti pomoći i naš kalkulator za profesionalnu orijentaciju.

Kritika

Kako se nositi sa hejterima i kritikom?
Hejteri su deo života. Neće svako biti tvoj obožavatelj ili obožavatelj onoga što radiš. Ova tema ti može veoma teško pasti, naročito ukoliko imaš između 12 i 22 godine, kada gradiš svoje samopouzdanje i samopoštovanje.

Ali, čak i ako si 45 ili 62 godine sigurno znaš da postoji toliko ljudi koji ne rade ono što vole, jer se brinu šta će drugi ljudi misliti ili reći o njima (naročito bliski prijatelji i porodica), pa čak i u tvojim godinama.

Ono što bi trebalo da postigneš u sebi je iskren osećaj da te nije briga šta ko misli o tebi. Treba da ti bude važno šta tvoji najbliskiji ljudi misle, jer to može pomoći razvoju tvoje samosvesti, ali da te ne sputava ukoliko se njihovo mišljenje ne poklapa sa tvojim.

Ukoliko neko pokušava da ti nametne svoju volju, tada treba da budeš oprezan. To je važna razlika. Velika je razlika između nečijeg mišljenja o tebi i onoga kada ti neko nameće svoje mišljenje o tome kako bi nešto trebalo da radiš.

Ako sada imaš 15 godina, videćeš da ćeš biti zapanjen koliko će ti to biti malo ili nevažno kada budeš imao 51 ili 91 godinu. Bićeš šokiran koliko te neće zanimati tuđa mišljenja – uključujući i mišljenja tvojih roditelja, braća ili sestara, pa čak i tvoje dece.

Ako bilo šta drugome želim pored dobrog zdravlja, to bi bila neverovatna sreća koja dolazi sa kada verujete u sebe.

Veruj u sebe i svoje odluke, kako u životu, tako i u poslu, pa čak i kada se sa njima baš i ne ponosiš. Samouverenost može i te kako da ti se isplati.

Kada te neko izneveri ili kaže nešto loše, prevaziđi to. Neko će reći da si uspešan samo zato što si imao sreće, neko da je to zbog toga što ti je otac bio vlasnik prodavnice, pa te je finansijski pogurao, itd… Možete sami da nadogradite listu.

Stalno ćeš slušati negativne komentare. Koliko kod da si samouveren, nekad će te možda i dirnuti. Koliko god da se trudiš da radiš dobro stvari, uvek će biti ljudi koji imaju otrova u sebi i koji će jedva dočekati da nešto ne uradiš kako treba.

Samo se sastavi i nastavi dalje. Negativna reakcija te može prvo ubosti kao žaoka, ali znaj da nikada neće biti 100% pozitivnih komentara za bilo šta što radiš. Ne možeš zadovoljiti sve ljude na ovoj planeti.

Ohrabruj svoje hejtere da te osuđuju i potcenjuju, jer ti to može biti najbolji podstrek da nastaviš dalje. Neka i proradi inat u tebi, ako te to tera da ideš napred.

Uvek postoji neko ko te neće voleti i kome se nećeš sviđati. Ali na kraju, to ti neće biti važno.

Prvo moraš da veruješ u sebe. A to ćeš činiti tako što ćeš da saslušaš tudja mišljenja ali će konačna odluka biti tvoja.

Ali treba da naučiš i da poštuješ i uvažavaš mišljenja drugih zato što ona utiču na tvoju samosvesnost, pa možeš dobiti i drugu perspektivu viđenja stvari koja će ti pomoći. Samo nikada nemoj nikome da dozvoliš da ti nameće svoje stavove. Ovaj mentalni okvir će ti dozvoliti da postaneš najbolja moguća verzija sebe.

Da li tebe dotiču negativna mišljenja drugih ljudi? Kako se sa time boriš?

Neverbalna komunikacija

Kad govorimo o komunikaciji uglavnom nam je prva asocijacija, jezik, govor. Ipak, ne smemo zaboraviti da komunikacija nije samo verbalna, ruku pod ruku sa njom nalazi se i neverbalna komunikacija. Zapravo, ne postoji verbalna komunikacija bez neverbalne, dok neverbalna bez verbalne jeste moguća.

Neverbalna komunikacija postajala je još u vreme pračoveka
I danas ona postoji između životinja i ljudi i životinja međusobno.

Neverbalna komunikacija predstavlja ono što se u komunikaciji ne izražava rečima već govorom tela, mimikom, tonom glasa i slično.

Ona zapravo uglavnom predstavlja dodatni kanal slanja poruka i služi obogaćivanju i razjašnjavanju komunikacije. Pored toga, neverbalnom komunikacijom prenosi se emocionalni ton svake poruke.

Priča se tu dodatno komplikuje. Ili razjašnjava. Zavisi kako gledamo.
U neverbalnu komunikaciju spada sve ono što se odnosi na sam govor (ali ne i na sadržaj govora-reči): ton govora, pauze u govoru…
Značaj adekvatne neverbalne komunikacije, to jest uopšte njeno postojanje, često se neopravdano zanemaruje. Paradoks je da ljudi ipak češće veruju ovoj neverbalnoj komunikaciji nego izgovorenim rečima. Verovatan razlog tome je činjenica da rečima manipulišemo i vladamo mnogo bolje i svesnije.

?

Najkompleksnija studija o nevebalnoj komunikaciji, provedena na Univerzitetu UCLA, pokazuje da samo 7% komunikacije odlazi na izgovorene riječi, 38% odnosi se na ton govora, a čak 55% na govor tela.
?
Ova studija nedvosmisleno dokazuje značaj neverbalne komunikacije. Istraživanja su pokazala i to da u 30 minuta dvoje ljudi može razmeniti preko 800 neverbalnih znakova.

Govor tela
Kad je u pitanju govor tela moguće je izdvojiti dosta kategorija: agresivan, ljubazan, nezainteresiran, zatvoren, odbramben, emotivan, otvoren, samouveren, spreman na akciju, opušten, zavodljiv i submisivan. Na nama je da odlučimo koju poruku želimo da pošaljemo u datom momentu i da na tome radimo.

Prekrštene ruke i noge mogu da odaju zatvoren stav, trljanje ruku i grickanje noktiju-nestrpljenje, oslanjanje glave na ruke-dosadu, ruke prekrštene na grudima-odbrambeni stav, ruke u džepovima-malodušnost, povlačenje uva-neodlučnost… Gestikulacija se može podeliti u dve grupe:

amblemi zamjenjuju verbalnu poruku-mogu se koristiti samostalno,
ilustratore koje koristimo kako bi ilustrirovali ili pojasnili verbalnu poruku i nemaju značenja ako se koriste samostalno.

Osmeh
Osmeh je veoma značajan deo neverbalne komunikacije
Često čujemo da je iskren osmeh samo onaj u kome se smeju i oči. Ne mora biti baš tako. Ne smemo biti prestrogi. Ipak, jedan osmeh više ne košta nas ništa a donosi puno. Pokušajte da se setite nečeg lepog ili smešnog pa ćete se osmehnuti i odmah povesti komunikaciju u boljem smeru.

Kaže se da su oči ogledalo duše. Pa šta nam one mogu reći kad je u pitanju neverbalna komunikacij?. Pogled na dole može biti znak:

submisivnosti
da se osoba oseća krivom,
odvijanja “unutrašneg dijaloga”,
posvećenosti sopstvenim emocijama (na dole i desno)
iskazivanja poštovanja.
Pogled u stranu može prosto da znači da sagovorniku nešto odvlači pažnju ili da se priseća nekog zvuka (pogled u desno).

Kako onda da znamo jesmo li uhvatili sagovornika u laži?
Ono što zanima većinu ljudi i često se javlja među prvim pitanjima kad je reč o neverbalnoj komunikaciji je kako otkriti lažljivca. Svi smo već čuli da kad osobe lažu uglavnom izbegavaju pogled, da gledaju sagovornika u oči.

Čak 70% lažljivaca, fiksira pogledom žrtvu u nastojanju da je uveri u iskrenost.
Kako onda da znamo jesmo li uhvatili sagovornika u laži? Pouzdano nikako. Ali, obratite pažnju na umerenost- ako konstantno izbegava pogled ili pak bulji možete da posumnjate. Istraživanja su pokazala da je idealno gledati sagovornika u oči 60 do 70 posto vremena.

Mimo pogleda prekrivanje usana rukom takođe može odati lažljivca. Može da se desi i da vama neko ne veruje. Obratite pažnju ako sagovornik često trlja oči dok mu nešto pričate.
Klimanje glavom – mač sa dve oštrice
Slično gledanju u oči postoji još jedan pokret tela koji može biti mač sa dve oštrice. U pitanju je klimanje glavom. Klimanje glavom je obično pozitivan signal, znak da vas neko sluša. Ipak, možda ste primetili da ako sagovornik prečesto klima glasom i uz to još govori aha imate osećaj da vas ubrzava.

Jeste li se nekada zapitali zašto dolazi do tolikih nesporazuma u pismenoj komunikaciji, recimo putem sms-a ili e-mail-a? Zato što je pismena komunikacija uskraćena za neverbalnu komunikaciju.
Upravo zato nastaje sve više emotikona, međutim oni svakako ne mogu zameniti ovaj nedostatak u potpunosti.
Veoma je važno uzeti u obzir i kulturološke razlike.
Ne tumače se svi znaci neverbalne komunikacije isto u različitim kulturama. U pojedinim arapskim zemljama muškarac i žena uopšte se ne smeju dodirivati u javnosti. Dodirivanje tuđe glave smatra se uvredom u Aziji.

U zapadnoj kulturi čvrst stisak ruke znak je jakog karaktera, dok je za muškarce u arapskim zemljama poželjno da se rukuju nežno i mekano.

Tipični je pozdrav muškaraca iz Latinske Amerike jak stisak uz zagrljaj što bi u arapskim zemljama bilo neočekivano. U Indiji, pak žena nikada ne sme započeti rukovanje.

Žene bolje u prepoznavanju neverbalnih znakova
Kad su u pitanju polne razlika, u velikom broju istraživanja pokazalo se da su žene bolje u prepoznavanju neverbalnih znakova.

Ipak, kad se radi o proceni iskrenosti sagovornika i usklađenosti njegove verbalne i neverbalne komunikacije muškarci prednjače u tačnosti procene.

U promatranju sopstvene tako i sagovornikove neverbalne komunikacije ne smemo zaboraviti na njenu usklađenost sa verbalnom komunikacijom (ako je ima).

Verbalnu i neverbalnu komunikaciju treba uskladiti kako je govorio Viljem Šekspir.

“ Neka vam vlastita razboritost bude savetnik: uskladite pokrete s rečima, a reč s pokretima, nastoječi da se ne prekorači umerenost“.

Kad govorimo o komunikaciji uglavnom nam je prva asocijacija, jezik, govor. Ipak, ne smemo zaboraviti da komunikacija nije samo verbalna, ruku pod ruku sa njom nalazi se i neverbalna komunikacija. Zapravo, ne postoji verbalna komunikacija bez neverbalne, dok neverbalna bez verbalne jeste moguća.

Konobar,kuvar

Konobari i kuvari postali su najtraženija zanimanja tamo gde ugostiteljstvo u Srbiji ostvaruje i najveće prihode u Beogradu, Novom Sadu i Zlatiboru, no i ostatak zemlje bori se da dođe do ove radne snage.
Uoči letnje sezone na Zlatiboru, ovdašnja turistička privreda kopa i rukama i nogama kako bi kadrovski popunila personal koji bi trebalo da se nađe na usluzi brojnim turistima koji će odmarati ovde. Procena je da zlatiborski hoteli i restorani, za novac koji odskače od srpskog proseka, trenutno nude dosta radnih mesta, od čega većina otpada na konobare i kuvare. A u ovom regionu gotovo da ih i nema.

Za konobara je poželjno da zna jedan strani jezik, barem engleski, s obrzirom na sve beći broj stranih turista, mada sve su prilike, s obzirom na ponudu i tražnju, da se ni taj kriterijum neće strogo poštovati. Konobarima se nudi plata između 40 i 50 hiljada dinara, plus smeštaj, ishrana, plaćeni prekovremeni sati.

Što je kuvar stručniji, to mu se nudi i veća pozicija, a s njom i bolja plata. A najmanja je 60.000 dinara. Iskusnim kuvarima i šefovima kuhinje nudi se i više od 80.000 mesečno, a od njih se traže moderne inovacije u slaganju ukusa i u prezentaciji hrane gostu. Posle konobara i kuvara u zlatiborskom ugostiteljstvu najviše su traženi recepcionari i turistički tehničari.
Rešenje za tu situaciju postoji:upišitei završite pravu školu sa kojom će te moći da obezbedite svetlu budućnost.
Srednja Ugostiteljsko-turistička škola u Čajetini obrazuje najtraženije obrazovne profile i ove školske godine konobar i kuvar!

Maturanti

ŠTA POSLE STEČENE DIPLOME ZA ZANIMANJE TREĆEG STEPENA?

Iako se procentualno sve manji broj svršenih osmaka odlučuje za školovanje u okviru obrazovnog profila trećeg stepena, mora se priznati da je to u određenim slučajevima najbolja opcija. Ukoliko je, na primer, u pitanju dete, koje nema tako dobar odnos prema školi, onda je sasvim sigurno mnogo bolje da stekne diplomu za neko od zanimanja III stepena, pa da posle toga odluči šta će da radi dalje. Naime, on ima nekoliko mogućnosti na raspolaganju posle toga, a svakako je dobro što će postati vlasnik diplome za određeno zanimanje.

Šta posle stečene diplome za zanimanje trećeg stepena?

S obzirom na to da su deca različita, te da su i njihove želje i mogućnosti, odnosno afiniteti drugačiji, to postoji opcija da se školuju u okviru obrazovnog profila trećeg ili četvrtog stepena,i posle nastave školovanje u okviru željenog fakulteta ili neke više škole.

Ako se opredelite za neku drugu opciju(nastavak školovanja,neki dr.obrazovni profil),onda ima mogućnost da pristupi programu prekvalifikacije, pa da na taj način stekne diplomu za odabrani obrazovni profil, koji je IV stepena. Posle toga, takođe može da potraži posao u okviru konkretne struke ili da upiše neku višu školu, pa čak i fakultet.

Bez obzira koju opciju od ponuđenih odabere osoba, koja stekne diplomu za zanimanje trećeg stepena, ne sumnjamo da će odabrati ono što joj se učini u datom trenutku najboljim. Samim tim što kandidat već poseduje diplomu za jedno zanimanje je i sigurnija i izvesnija njegova budućnost u poslovnom smislu, zato što može vrlo brzo da se zaposli i počne da zarađuje. A ako u bilo kom trenutku u budućnosti želi da nastavi školovanje, to može da učini kroz pohađanje programa dokvalifikacije, a zatim i upisivanjem željene više škole ili fakulteta. U svakom slučaju je lice sa završenim programom za zanimanje III stepena na dobitku.