Архиве аутора: Бранкица Манојловић

Српски 23 – 27.11.2020.

  1. час

Владислав Петковић Дис: „Можда спава“

Лекцију можете одгледати на следећем линку https://mojaskola.rtsplaneta.rs/show/1721001/623/ss3-srpski-jezik-i-knjizevnost-21-cas-vladislav-petkovic-dis-mozda-spava

Истраживачки задаци:
1. Песма Можда спава Владислава Петковића Диса јесте по много чему
јединствена песма у контексту српске љубавне лирике. Након гласног читања
обавезно приступите и тихом читању песме. Истакните шта сте уочили током
гласног, а шта током тихог читања песме!
2. Пронађите и истакните мотиве сна, песме, драге и њених очију. Опажајте
необичне песничке слике у којима су ови мотиви присутни. Шта они у датом
контексту могу симболизовати?
3. За чим све жуди лирски субјекат у песми? Шта га спутава да допре до сазнања о
песми као дозиву идеалне драге? Протумачите симболику сна! Кога лирски
субјекат види у сну?
4. Издвојите речи које упућују на неодређеност и сумњу у могућност спознаје!
Шта нам оне говоре о положају лирског субјекта у песми? Истакните мотиве
заборава. Шта ови мотиви показују?  Обратите пажњу на
употребу глаголских облика. Шта нам они говоре о спознајама и забораву
лирског субјекта?
5. За каквом женом трага лирски субјекат у сну? Какво је његово сазнање о њој?
Због чега песник употребљава синтагму: „можда спава – можда живи“?

6. Истакните у чему се огледа нада лирског субјекта! Какво је његово полазно, а
какво завршно исходиште? У чему се крије тајна стваралачке лепоте, која
почива на присуству, односно одсуству вољене жене?
7. Обратите пажњу на композиционо и мелодијско-ритмичко устројство песме!
Шта доприноси њеном звучном и мелодијском богатству?
8. Покушајте да пронађете Дисове песме у Антологији Богдана Поповића, а потом
приступите трагању у Антологији Миодрага Павловића. Шта из одсутности, тј.
присутности Дисових песама у поменутим антологијама можете закључити?

Песма Можда спава испевана је у тринаестерцима састављеним из два четворосложна и једног петосложног чланка. Троделност оваквог стиха, карактеристична је за тон тужбалица. Такав тон у овој песми пронашао је и своју тематско-мотивску потпору, пошто је у питању песма са доминантним мотивом мртве драге. Можда спава има тон БАЛАДЕ.

По књижевној врсти ово је лирска рефлексивна (мисаона) песма.

Мотив који се лајтмотивски понавља кроз песму је мотив СНА. Песник се буди и покушава да се сети песме, коју је чуо у сну, али не успева. Та тако важна песма („као да је песма била срећа моја сва“) изменила му је дохвате сећања, он сад „једва зна“ да је имао сан и у сни очи неке. У сну своме поетски субјекат није знао „за буђења моћ“, што нам сугерише уверљивост тог сна, који је, слутимо, деловао као стварност. Спрега мотива љубави и сна – која се јавља заједно у мотиву мртве драге, готово да је постала лирски архетип. Налазимо га код већег броја наших песника (Лаза Костић, Бранко Радичевић), али он није нигде тако комплетан, као код Диса.

Песма има  временско одређење: некад-сад. У прошлости је смештен сан, у садашњости
заборав.  Прошли тренутак је идеализован јер у њему егзистира вољена. Због тога је прошлост и сан извор нежности и љубави. Повратком у стварност следи заборав остављајући лирског субјекта да вапи за изгубљеним. Садашњост посредством заборава
доноси песимизам који руши тежњу лирског субјекта да докучи „песму“ изван сна,
која ће донети са собом и уточиште погледа вољене, у коме лирски субјекат стасава као човек спреман да прихвати свет изван зла. Песма и драга подлежу забораву
који доноси јава. Отуда је и песниково опредељење за „будан сан“, сан без буђења,
у коме ће добити тајанственог водича у виду жене чију топлину и љубав осећа.
Жена за којом лирски субјекат трага овенчана је круном лепоте. Тајанствена је и
нема, безгласна, али са свевидећим очима које постају носиоци душе лирског
субјекта. Очи као одрази човекове душевности јављају се у домену есхатолошког
мотива. Њихова природа је, као и сама појава жене, више онострана. У стиху:
„Можда спава са очима изнад сваког зла“ препознајемо асоцијативни, симболични
потенцијал синтагме „очи изнад сваког зла“ која упућује на безбрижност рајских
вртова, отуда лирски субјекат опажа у коси вољене – цвет. Култ идеалне мртве
драге повезан је са мотивом сна који у народним предањима представља „малу
смрт“, када се душа одваја од тела и путује у космичка пространства. Немирење
лирског субјекта са смрћу вољене, оставља наду у поновни сусрет с њом, који
заговара свет „изван зла“. Баладичан тон и ритмичка лепота нарочито долазе до
изражаја са заокруженом строфом  у којој се ритмички понављају уводни и завршни
стих.
Приметно одсуство Дисових песама у Антологији Богдана Поповића, и
обрнуто, његова присутност у Антологији Миодрага Павловића, наводи нас на
закључак да је Дис претеча модерне лирике у Срба и да је у периоду модерне због
своје иновативности, али и песимизма, био недовољно схваћен и прихваћен песник.

Још у пролошкој песми Тамница, поетски субјекат је, описујући песничку егзистенцију коју проналази као противтежу жалосном паду у живот, мотив очију везао и за окретање трасценденталном („да окрећем очи даљинама сивим / док ми венац снова моју главу кружи“), али и за мотив љубави („очију што их види моја снага/очију што зову као глас тишина/као говор шума, као дивна драга/изгубљених снова, заспалих висина“). Те очи, међутим, јављају се и у другим Дисовим песмама, као, на пример, песми Нирвана ( песму можете прочитати у Читанци). Остали мотиви цвеће, сан, мотив драге, смрти, песме.

Те очи су сан његовог живота. Оне су његова душа ван њега. Оне могу бити и фантом и анђео чувар што ме чудно по животу воде и гоне. Те очи и њихов поглед, најупечаљивији су део дивне драге, оне пружају „одмор и нежности свет“.

Ова песма нема опипљив садржај, и не само о, она је сва у измаглици заборава у којој ствари чиле једна за другом. Остаје један талог, један утисак, једна слутња.

Дивна драга је лепа и у смрти (сасвим другачију слику имаћемо код Пандуровића) и песник опева ту лепоту. Тиме се Дис приближио још једном лирском прамотиву, чије је сродство са мотивом мртве драге на први поглед очигледно, то је мотив који су романтизам и  класични балет учинили својим: лепотица уснула у шуми. Ниво његове сиболичне трансформације одговара бајкама.

Ову песму, многи тумачи, сматрали су ремек-делом музикалности нашег стиха.

Задатак:

Обновите и пажљиво анализирајте  песме које смо радили из области модерне, а затим поред мотива упишите у којој песми се појављују.

Понуђени мотиви су: жена, сунце, љубав, спиритуализам, природа, боје, машта,
ћутање, очи, искреност, хедонизам, чула, пролазност, песимизам, заборав ,слутња,
смрт, мртва драга, јава, сан, звезде, заборав.

2. час

Сима Пандуровић: „Светковина“

Прочитајте пажљиво стихове у Читанци.

Покушајте да одговорите на истраживачке задатке у вези са овом песмом:

1. Пажљиво прочитајте стихове песме Светковина Симе Пандуровића! Истакните
ваше утиске и расположења поводом ове песме!
2. Шта вам је у песми привукло посебну пажњу? О ком дану се пева? Како је
ситуирано време које опева лирски субјекат? Упореди почетак песме
Претпразничко вече и Светковина! У чему се огледају сличности и разлике у
одабиру тренутка у коме лирски субјекат отпочиње своју исповест?
3. Свету јада и мука супротставља се свет љубави и среће. Како се лирски субјекат
у тим световима позиционира и за који се на крају опредељује? Због чега
имагинарни свет сигурности носи у себи обележја болесничког простора?
4. Опажајте контрасте у песми који се јављају на плану успостављене релације:
спољашни – унутрашњи свет; као и отворени – затворени простор.
5. Пронађи Светковину у Антологији Богдана Поповића. Којим се мерилима
водио Богдан Поповић приликом одабира ове песме за своју антологију српског
песништва? Шта је у овој песми могао да препозна као драгоцено и у складу с
мерилима тада водеће књижевне епохе?

Видео лекцију можете погледати на следећем линку https://mojaskola.rtsplaneta.rs/show/1714163/623/ss3-srpski-jezik-i-knjizevnost-26-cas-sima-pandurovic-svetkovina

Сима Пандуровић рођен је 1883. године у Београду. Завршио је Филозофски факултету у Београду, група чисте филозофије, отуда је одлично познавао немачку песимистичку филозофију, нарочито Шопенхауера, што је допринело његовом песимизму, као и његовој склоност рационалистичком начину мишљења. Његова најзначајнија збирка јесу Посмртне почасти објављене 1908. године и посвећене Вели Нигриновој, глумици Народног позоришта.

Пандуровићева песма испевана је у сестинама, а у погледу стиха варира деветрце, десетерце и дванаестерце.

Ова песма има тон химне у којој се обрћу индекси вредности. Први стих: „Сишли смо с ума у сјајан дан“ има карактер откровења. То откровење наставља се у светковину, продужује у слављење новог места што га је љубавни пар стекао у свету. Слави се отцепљење од свакодневице и стварности, од логике корисности и умешности, од мука, сумње и времена који се везују за такво поимање живота.

У другој и у последњој сестини, помиње се болница, што несумњиво указује на натуралистичке елменте ова Пандуровићеве песме. Песма је дата корз два паралелна тона која се међусобно оспоравају – један тон су друштво и свет здравог разума, с оне стране болничког зида, свет који је нормалан, али ван среће и дубине сазнања; и други – пар заљубљених у болници за умоболне, који врло добро зна где је али то доживљава као откровење среће насупрот животу који су водили до тада. Однос узајамног неразумевања, пародирања и, најзад, сажаљевања, врло је сложен.  Друштво  с друге стране болничког зида, што се окупило да их посматра, жали њихов мир. Друштво не слути да је њима у „новом свету“ добро.

Лирско „ми“ живи повучено, једино са „сумњом у љубав“ која им је сад можда највећи јад, насупрот мукама и сумњама које се помињу на почетку песме. То је живот обележен љубављу – из прошлих дана љубав остала је још. „Лош“ и „крт“ живот, друштво које су оставили са друге стране болничког зида, карактерише умност, рационалност, која оптерећује (а глава њихова им смета). У песми Тамница, Дис каже: „И да моја глава рађа сав свет јада“. Томе додајемо и Ракићеве стихове: „Кад срце заболи мисао је крива“. Наглашавање симболике срца, пребацивање тежишта живота на осећајну раван, такође може бити кључ за разумевање фигуре „сишли смо с ума“: она може да значи напуштање живота, ума пуног сумњи, стрепњи, нерешених загонетки и страхова, као предавање срцу и његовој топлини.

Потреба љубавног пара да буде изопштен из друштва, на известан начин је критика тог истог друштва. С друге стране, истинске љубав која опстаје само у болничком кругу на известан начин је исто пародирана и критикована. У последњим стиховима, међутим, друштво и љубавни пар као да се измирују. У очима посматрача примаћују се сузе, што нас враћа у област осећајног. Сам крај изазва на неки  начин тугу, што оставља утисак баладе, што је у супротности са почетком песме, који је химничан.

Издвојићемо неке од мотива: светковина, лудило, љубав, болница, мотив бекства.

Стилске фигуре:

„Сишли смо с ума у сјајан дан“ (парадокс)

„Гле! очима им трепти роса немо…“ (иронија)

Симболи:

плави цвет (чедност, чистота, верност, бесконачност)

беле кошуље (невиност, чистота)

болнички мирис (испуњеност љубављу)

сјајан дан (просветљење, сазнање)

Композиција

Песма се састоји од седам секстна.

Стихови варирају од деветерца до дванаестерца и у неким стиховима се јавља опкорачење.

Рима: парна и укрштена.

Иако је ова тема за ондашње време била необична, Богдан Поповић је  у Пандуровићевој песми увидео своје кључне принципе по којима се руководио приликом одабира песама. Дакле, неоспорно је да је у њој Поповић пронашао емоцију, јасноћу и лепоту.

3. час Песници српске модерне утврђивање

Српски 23 -27.11.2020.

СТААРИ ВЕК (УТВРЂИВАЊЕ)

  • Појам стари век обухвата веома дуг временски период развоја људског друштва, од настанка првих цивилизација у областима средњег истока, Средоземног мора и јужне и источне Азије, од  појаве писмености до пада Западног римског царства 476. г.
  • Књижевност старог века, дакле, подразумева веома широк појам, који се односи на најстарије етапе у развоју књижевности, која је настајала на различитим поднебљима и чак крајевима света. Заједничка карактеристика свих књижевности старог века јесте усмено порекло, пошто је књижевно стваралаштво, као што вам је то познато, постојало и пре појаве писма. Записивање књижевних дела јавило се много касније, када су почела да настају и прва писма и различити начини чувања рукописа.

Књижевност старог века била је у великој мери условљена религијама и митским представама поднебља на ком је поникла. Због тога што представља одраз религије, културе и друшва у ком је настајала, књижевност старог века разликујемо према поднебљу на ком је настала и трајала.

  • Сумерско-вавилонска књижевност

Сумерани су насељавали област између река Тигра и Еуфрата, тј. плодне области Месопотамије. За њихову цивилизацију везује се једна од најзначајнијих културних тековина, настанак најстаријег писма – клинастог писма (слика клинастог писма). Наиме, њихово писмо је првобитно било пиктографско (сликовно), али је поједностављивањем и тежњом да што брже изрази што сложенији садржај, оно постајало знаковно. Клинастим писмом се писало на глиненим плочама, у које су се утискивали знакови (клинови) комадом трске. Сумерско клинасто писмо, заједно са елементима сумерске културе, преузели су Вавилонци, који су, захваљујући својој јакој и широкој трговини, допринели распростирању овог писма у Азији. О књижевности која је писана клинастим писмом ми данас говоримо као о једној, сумерско-вавилонској књижевности. Ова књижевност била је верског карактера, што значи да је поглед људи на свет који их окружује настајао под утицајем религијско-магијске свести. Већина књижевних дела поредстављала је књижевно уобличење религијских представа и митова, а њихова религија била је многобожачка. На сумерско-вавилонску књижевност знатан утицај остварило је усмено стваралаштво (епови, басне, изреке и сл.). Најзначајније дело сумерско-вавилонске књижевности, јесте Еп и Гилгамешу, који ћемо и ми обрађивати на часовима Српског језика и књижевности.

  • Египатска књижевност

Почетке египатске књижевности проналазимо  у периоду од XXV до XXIII века старе ере, у записима на зидовима фараонских гробница. Језик ових записа био је староегипатски, који је био веома дуго у употреби, све до грчке и римске епохе. Економски развитак Египта био је праћен и развојем уметности и књижевности. Најзначајнија дела египатске књижевности писана су хијероглифима (слика хијероглифа). Хијероглифи су представљали сликовно писмо у којем су речи писане употребом слика појединог предмета. Египатска књижевност је, такође, имала религиозни карактер у свом почетку. О њеној религиозној тематици сведоче и „Текстови пирамида“ (записи на зидовима гробница), али и „Текстови саркофага“ (камени ковчези где су сахрањивани мртви) и Књига мртвих, који су садржавали описе путовања на онај свет.

Због велике потчињености обреду и ритуалу, египатску књижевност карактерише велики број обредних и ритуалних лирских песама. То су биле најчешће химне Сунцу, Нилу, Озирису и Амону. Стварање поезије било је немогуће одвојити од обреда за који се везивала. Често су певане и песме у славу појединих владара. Што се тиче световног (нерелигиозног) песништва, најистакнутије место имала је, свакако, љубавна лирика, са тематиком у којој преовлађују љубавна чежња, описи лепоте вољене особе и сласти љубави.

  • Хебрејска књижевност

Представља књижевност старих Јевреја. Јевреји су користили више језика, али им је изворни језик био хебрејски или иврит, који припада групи семитских језика. Најстарија и најважније дело јеврејске књижевности је Стари завет, који су стварали различити аутори у периоду од XI и X века п.н.е. па до 150 г. п.н.е. Поред неколико књига које су написане на арамејском, сви остали текстови писани су на хебрејском. Јеврејска књижевност трпела је различите утицаје и пролазила кроз разне фазе развоја. Важну књигу хебрејске књижевности представља и Талмуд, који је настао у II веку п.н.е. Талмуд је дело народа, тј. колективног аутора. Представља јеврејску свету књигу, а настао је обрадом усменог предања које прате коментари. Талмуд садржи правила живота у јеврејској заједници, правне и обичајне норме и практичне савете.

  • Грчка (античка) књижевност

Античка култура и цивилизација везују се за специфичну духовну атмосферу слободних грчких градова – државица. Велики утицај на књижевност остварила је грчка митологија. Грчки богови су били налик људима, од којих их је разликовала једино бесмртност, али су зато, изнад њих, као и изнад људи билe једино нужност и судбина. Античка књижевности била је веома богата књижевним делима. Најзначајнија дела античке књижевности свакако су Хомерови епови Илијада и Одисеја. Међутим, поред епова значајну улогу имала је и лирика, у оквиру које су се јављале бројне врсте (химне, дитирамби, еклоге итд.). Током V века пре Христа јавља се и драма, која своје почетке има, заправо, у хорској лирици. Драма се развија из дитирамба, тј. песама у част бога Диониса, који је био бог вегетације и вина. Из Дионисовог култа развиле су се одвојено трагедија и комедија. Права грчка трагедија настаје тек са Есхилом, а најзначајнији трагичари поред њега су Софокле и Еурипид.

  • Кинеска књижевност

О почецима кинеске књижевности нема поузданих података, сем легенди и предања, која говоре о настанку кинеског сликовног писма. Кинеска књижевност везује се за делатност Конфуција, филозофа и учитеља, који је основао једну од најзначајнијих филозофских школа, везаних за друштвено-политичка учења. Значајна Конфуцијева улога јесте управо у сакупљању грађе, која ја представљала основ његовог учења. За књижевност најзначајнија је прва Конфуцијева књига Ши-кинг (Књига песама), у којој је сакупљена древна кинеска лирика. За кинеску књижевну и филозофску мисао важна је и личност Лао Цеа, који је живео у V веку п.н.е. и био Конфуцијев савременик. Његово учење названо је таоизам, а наслов дела Тао-Текинг (Књига пута и врлине).

Српски 23 – 27.11.2020.

Поштовани ученици,

Први час ове седмице је обрада драме „Коштана“, а други час је писмени задатак. Друга група писмени ради следеће недеље. У претходна два часа добили сте оквирне теме и истраживачка питања која би вам помогла у писању састава.

Као припрему можете искористити часове које сте одгледали на онлајн настави и лекције које су вам биле приложене уз њих. Можете погледати и следећу презентацију

ducic rakic dis

или прочитати текст Јована Деретића о песницима модерне

Srpska moderna Jovan Deretic

2. час

Бора Станковић: Коштана

Прочитајте одломак из Читанке или погледајте истоимено драмско дело.

Централна осећање Коштане као драме је жал за младошћу, меланхолична промишљања живота који је прошао. Од када се појавила па све до данашњих дана, ова драма заноси својом чежњом за љубављу, жалом за младошћу и носталгичним песмама.

Човек је створен и за бол, али и за трпљење и истрајавање. Сазнање да се жељени живот не остварује на јави, али сварно не домаша ни у сновима, подстиче на размишљање о злехудим судбинама Станковићевих јунака.

У „Коштани“ нема спокојних људи, нити миром и срећом испуњених живота. Свима у „Коштани“ суђено је да прођу трновитим и беспутним стазама невеселе судбине, а онима чија душа дубље јеца уз то је још подарено и да живот спознају као блесак варки и илузија. Процеп између личних потреба на једној и породичних и патријархалних дужности на другој страни, повешће га на пут страдања. Митке о својој тескоби каже:

„Свири! Да свириш: како нигде никога немам. Ни брата, ни татка, ни мајку! Жену? (показује на кућу) Ене гу. Од брашно и тесто очи ву се не видив. Нигде си ја никога немам! Де! Тој да ми свириш, „моју песму“ да свириш!

Живећи у сенци старијег брата, уз невољену и непривлачну жену, Митка не успева да се као личност оствари, потврди и афирмише. Што у њему изазива бол због промашеног живота. Митка доживљава да је предодређен за бол самим рођењем, у патријархално устрјеном друштву, у којем сваки појединац има унапред одређену улогу, друштвеним конвенцијама спутану слободу. Тако је са већином Станковићевих јунака, не само у овом делу. Најбољи пример за то је његов недовршени роман „Газда Младен“, у којем почетна и завршна реченица дају „програм и биланс“ (Новица Петковић) тако вођеног живота: „Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради“ (уводна реченица); „Умрећу рањав и жељан“ (завршна реченица романа „Газда Младен“).

Миткин фатализам потиче из депресивног стања душе, произилази из старости, али и из осујећене друштвене, породичне и личне афирмације.

Ускрс као највећи хришћански празник, слави се у цркви и у кући, међутим, јунаци средишне сцене ове драме не одвијају се ни у једном од поменутих амбијената, већ у воденици, на реци, што је простор слављења паганских култова. Зато је воденица изабрана као идеалан амбијент за избијање потиснутих нагона на површину. Воденица у хаџи Томи буди и сећање на младост, када је летње месеце проводио баш ту. Пресушена чесма, на коју пада Томин поглед, симбол је младости која је прошла, извора витализма и животне снаге и заноса, који је пресушио, јер је почео да се меша „са земљом и трулим лишћем“.

Самим насловом драме, Коштана је издвојена за водећег протагноситу и привилегована међу осталим јунацима. Она је дарована моћима младости и лепоте, али и снагом уметничког талента и темперамента. Коштанина лепота није наговештена само у телесном виду, већ је дата и у духовном обличју. Та унутрашња лепота садржана је у тражењу, у страсној чежњи, полету и поетичности душе.

Коштанин лепоте су младост и слобода. Под отвореним небом, у крилу природе, Коштана је сушта исконост, поетско отеловљење сна о људској слободи.

Процеп између снова о животном безмерју и личној срећи, на једној, и тескобне свекодневице друштвеног и породичног живота, на друој страни, Митка и Коштана плаћају патњом, страдањем и трпљењем.

Најважније из лекције

„Коштана“

Борисав Станковић

Духвона блискост Коштане и Митке

Коштана: 

отеловљење исконске лепоте, младости и слободе;

  • Унутрашња лепота: чежња, полет, поетичност душе;

Митка: 

  • Познаје живот и промишља његов смисао;
  • У остарелом телу – млада душа; 

Лирска својства драме:

комад с певањем

  • Песме, поетске исповести, маштања и снови јунака

3. час Јован Скерлић: „О Коштани“

Јован Скерлић је био и универзитетски професор и вискокоуважени књижевни критичар. Неке његове негативне књижевне критике могле су да окончају литерарну каријеру писаца.

Текст који данас читамо о драми Коштана у извођењу Народног позоришта у Београду, написао 1901. године и објавио у Новој искри убрзо након извођења.

У овој својој критци Скерлић износи изузетно позитиван суд о делу. Констатујући на почетку да је очкивао дело препуно „слика из народног живота“ које се завршава свадбом, Скерлић признаје да се изненадио како се радња развијала и да је последњи чин, иако се завршава свадбом, „мртвачки тужан“. У „носталгији љубави“ и „самртној песми младости“ Скерлић препознаје бол који сједињује све људе.

Скерлић објашњава да је Коштана „тужна повест згажених срдаца и промашениј живота“. Иако је у делу пуно песме, нико није весео. У сваком од ликова драме одиграва се сукоб између жеље за љубави, срећом и слободним интензивним животом, с једне стране, и неумољивом, безличном целином, уз то још и патријархалном, која тражи да се индивидуалне жеље подреде њеним хладним рачунима.

Коштану Скерлић описује као Циганку, певачицу и играчицу која оличава „буран, весео живот и паху раздраганост младости“. Она је лепотица која заноси, али при том поштена у чаршијском смислу речи. Међутим, то „нешто више“ што Коштану издваја је њена осетљива, немирна и уметничка душа. Доказ томе Скерлић види у њеном заношењу „големом, пустом и тамном гором“ и њеним мирисом. Због те чежње за слободом и трагањем, која је представљена њеном фасцинацијом тамном гором која је далека и недокучива, Скерлић закључује да Коштана није нити за домаћинску кућу Стојанову, нити за прашњаву циганску махалу Асанову.

Митке осећа трагичну судбину свих ликова драме који су желели и волели и били млади, а онда силом пошли за недраго, хладно и старо. Митка је носилац централног осећања драме – жала за младошћу, која је нестала неповратно.

За следећи час прочитајте лектиру „Нечиста крв“.

 

 

Српски 23 – 27.11.2020.

ОПШТИ ПОЈМОВИ О ЈЕЗИКУ – утврђивање

Одговоре напишите у свеску.

  1. Напиши назив науке о језику и сажето представи њен основни задатак.

    Назив науке о језику: ______________________________________________________.

    Основни задатак науке о језику: ___________________________________________________________

  2. Објасни продуктивност као битно својство језика.

    _______________________________________________________________________________________

  3. Ако језик прикажемо као структуру у којој се комбиновањем јединица нижег реда образују јединице вишег реда, указали смо на следеће битно својство језика.

    а) дислокацију (измештање);

    б) хијерархијску устројеност;

    в) преношење културним путем.

    (Заокружи слово испред тачног одговора.)

  4. У примеру читати – прочитати подвучен је један језички елемент. Заокружи слово испред његовог назива (1) и науке која се њиме бави (2).

    1) Назив језичког елемента:                

          а) слог      б) граматички наставак     в) творбени префикс

    2) Наука која се њиме бави:                

          а) лексикологија      б) творба речи     в) прозодија.

    5. Напиши називе језичких варијетета који настају одређеним типовима раслојавања језика:

    – територијално раслојавање                   ________________________________

    – социјално раслојавање                            ________________________________

    – функционално раслојавање                   ________________________________

    6. Убележи којим су функционалним стилом написани следећи искази:

    • Из реченог следи да интертекстуална понављања сама по себи не претпостављају циклично јединство.

    _____________________________________________________________________

    1. Дан се одваја од црвеног руба. Вечност је између двеју тишина разапета. Кад проговориш с оне стране, расипа се као с лептирових крила прах.                           __________________________________________________________  
    2. 7.  У следећим паровима речи и израза подвуци оне који спадају у нестандардне језичке варијетете:а) лебац хлеб     б) гајба – стан    в) с’ мојега сина с мојим сином    г) бити досадан  смарати

      Б. Заокружи слова испред примера у којима је нестандардни варијетет настао као резултат социјалног раслојавања.

      8. Ако је тврдња о књижевном (стандардном) језику тачна, напиши Т, а ако није, Н.а) Користи се на ограниченој територији.       ____

      б) Није обавезан у средствима јавног информисања (штампа, радио, телевизија). __

      в) Наддијалекатски је облик језика.    ____

      г) Не подудара се у потпуности ни са једним дијалектом.         ____

      д) Екавски и ијекавски изговор су равноправни.       ____

      9. Заокружи слова испред дијалеката који нису узети као основа српског књижевног језика.

      а) зетско-рашки                                                             б) шумадијско-војвођански

      в) западнохерцеговачкo-приморски                            г) источнохерцеговачки

10.  Означи тачне тврдње:

a) Глагољица је прво словенско писмо. ___
б) Словени су старословенски језик примили заједно са хришћанством. ____
в) Срби су у XIV веку писали повеље, уговоре и законе рускословенским језиком са елементима народног језика. ____
г) Срби су крајем XVIII века књижевна дела писали славеносрпским језиком. _____
д) Вук Караџић је први реформисао ћирилицу. ______

11. Којим је књижевним језиком писао Свети Сава?

а) старословенским
б)  српскословенским
в)  рускословенским
г)  славеносрпским

12.  „Мирослављево јеванђеље“ написано је на српскословенском језику и настало је у XII веку .

 Тачно
 Hетачно

Српски 23 -27.11.2020.

Припремите се за контролни из области стари век. Прочитајте пажљиво из Читанке (стари век, Илијада, Еп о Гилгамешу, Библија). Провежбајте питања која се налазе у следећој презентацији:stari vek utvrđivanje ppt

Српски 2 -6.11.2020.

  1. час

Вук као писац, историчар и биограф

Житије Хајдук Вељка Петровића

Вук Караџић је био врло заинтересован за историју јер је, између осталог, и сам био учесник у историјским збивањима Првог српског устанка. Његови историјски списи су:

1826 ‒ Житије Ајдук Вељка Петровића

1828 ‒ Милош Обреновић књаз Сербии

1860 ‒ Правитељствујушчи совјет сербски

Његови историјски списи су (по речима И. Андрића) „више хроника и мемоари него права историја“, што је знак да је у њима доста литерарног.

По Вуку, задатак писца је да пронађе реалне узроке једног историјског збивања и да све то опише народним језиком и реалистичким начином приказивања.

Вуково Житије Ајдук Вељка Петровића је исцрпна биографија која прати живот овог српског јунака од његове петнаесте године живота па до смрти, у тридесетој години. Тежиште казивања, са највише детаља, стављено је на године Првог српског устанка од 1804. до 1813. године и на улогу Хајдук Вељкову у устаничким борбамаДве су Вељкове особине посебно истакнуте у овом спису: јунаштво и доброта. Он је неустрашив борац, свуда је познато његово јунаштво, признавали су га и Карађорђе и српске војводе, али и руски војници и официри са којима је Вељко заједно ратовао против Турака у Крајини. Јунаштвом је друге бодрио и уливао им снагу, зато је његова погибија сакривана до ноћи. Међутим, осетило се да нема Вељка јер је он непрекидно обилазио своје борце, подстицао их и бодрио. Ратни плен (новац, драгоцености, одећу, оружје) делио је „са својима“ на једнаке делове; делио је чак и оно што је сам стекао.

  • Опишите време и историјске околности у којима Вук приказује Хајдук Вељка.Шта сазнајемо о Првом српском устанку из овог одломка?

Вук описује Хајдук Вељка Петровића у конкретној историјској ситуацији и конкретном догађају. То је време Првог српског устанка када је српски народ устао у борбу за ослобођење од турског ропства. Борба је била неравноправна и тешка. Турци су били организовани, бројни и добро наоружани. Срба је било мало, без војничког искуства, са слабим наоружањем. У таквој ситуацији је био и Хајдук Вељко: док је Турака било око 15 ‒ 16.000, браниоци Неготина имали су три до четири стотине бораца. Када Хајдук Вељко тражи помоћ у муницији и људству, показује се неслога и неодговорност српских војвода: уместо да Хајдук Вељку помогне, Младен Стојковић се узда у Вељково јунаштво и не шаље му помоћ са образложењем: „Кад је мир, њему се пјесма пјева и по десет музиканата за ручком свирају: нек се држи сад“. Браниоци Неготина пружају отпор Турцима и све жртвују за борбу и ослобођење: светиње (претапају кандила), покућство (претапају кашике и тањире), новац (талири служе као муниција за топове) и живот. Хајдук Вељко је са борцима, прати борбу, храбри и наређује, даје упутства ‒ био је лака мета за турске топџије.

  • Опишите карактеристике лика Хајдук Вељка Петровића. Које физичке, а које карактерне особине Вук истиче при изградњи његовог лика? Шта Вук посебно наглашава у Вељковој личности? Са ким пореди Хајдук Вељка?

Опис физичких особина, односно изгледа, ни по чему не издваја овога јунака од осталих људи ‒ у том опису употребљени су једнозначни атрибути: танка и висока струка, смеђе косе, врло малих бркова, дугуљастих суви образа, широких уста, мало прћаста носа. Вук изричито указује на изузетну физичку снагу и јунаштво Хајдук Вељково: „По срцу и по телесном јунаштву био је први, и не само у Србији него се може слободно рећи и у целој Европи свога свуд ратнога времена. У вријеме Ахила и Милоша Обилића он би заиста њихов друг био, а у његово време бог зна би ли се они могли с њим испоредити.“ Ово поређење са Ахилом и Милошем Обилићем, будући да читаоци знају ко су и какви су били ови јунаци, послужило је Вуку да изостави навођење примера јуначких подвига Хајдук Вељкових, те да на посредан начин, поређењем, нагласи то јунаштво. То је и ТЕМА овога текста: јунаштво Хајдук Вељка Петровића. Њега и његове борце није могла да поколеба Турска надмоћност у људству и оружју. У описивању душевних (карактерних) особина Хајдук Вељкових има више детаља: увек је тражио старешину да му каже шта ће чинити, слушао је заповести доста добро, Карађорђе се готово више бојао њега него он Карађорђа, био је прави хајдук, није умео лагати, био је искрен и простодушан, слабо је био побожан и душеван, могао би му човек без икаквог сведочења небројено благо поверити. Неке од ових особина не одговарају типу јунака какав је Хајдук Вељко: док је у борби непоколебљив и неустрашив, у животу је једноставан и прост, без жеље да једини одлучује, послушан је, простодушан, поштен и поверљив. То су најлепше особине које могу красити неку личност. У томе је и једна од ПОРУКА овога текста: јунаци су обични и једноставни људи.

  • Које су одлике Вуковог стила? Које књижевноуметничке поступке користи у своме излагању?

Одлике стила и књижевноуметнички поступци

Иако је Вуков текст историјски, и иако је његова намера била да као савременик овог српског јунака, кога је изузетно ценио и волео, остави сведочанство о његовом животу, јунаштву и смрти, Вук не пише искључиво као као историчар. Он се ослања на чињенице, језик којим излаже је јасан и једноставан, излагање је поступно, прегледно и занимљиво, али он у текст уноси анегдоте и често приповеда на анегдотски начин, сажима реченице, одбацује сувишно и обогаћује сирово народно казивање. Често мења редослед излагања, уноси нове, живље и живописније детаље, користи дијалоге, оплемењује ликове јунака, ствара убедљиве епске слике. Стил није китњаст, нема патетике и лишен је сентименталности. Ово Вуково дело показује његов дар врсног приповедача.

  • Уочите присуство туђица у тексту. Ког су оне порекла? Објасните разлог.

Језик. Турци су неколико векова владали српским земљама па су неминовно у говор српског народа улазиле речи из турског језика: џебана, авлија, пенџер (муниција, двориште, прозор). Ове речи су се дуго задржале у говору српског народа, па се могу чути и данас. Речи преузете из других језика зову се туђице, позајмљенице или варваризми. Уколико су то речи из турског језика називају се турцизми.

  • Које су одлике књижевнонаучне прозе?

Књижевнонаучна проза ‒ има обележја научне и уметничке прозе. Научне одлике су у предмету приказивања, који је из неке научне области: историје, географије, етнологије, антропологије, психологије, филозофије. Дело има научну основу јер се ослања на научне и животне чињенице. Уметничке одлике су у начину приказивања јер су научне чињенице предочене на књижевноуметнички начин: слике су конкретне, језик је сликовит, излагање је емоционално обојено. Реченица је сугестивна, гипка и ритмична. Књижевно научна проза зато има двоструку вредност: сазнајну и уметничку. Пружа читаоцу богата сазнања из различитих области науке, али истовремено и уживање у уметничким сликама и ликовима, у лепоти језика и стила. У књижевно научну прозу спадају романтична биографија, аутобиографија, биографија, исповест, мемоари, дневник, путопис, писмо, репортажа, фељтон, есеј.

Запишите кључне речи у свеске биографија, портрет, карактеризација, књижевнонаучна проза.

ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ ЈЕЗИЧКЕ КУЛТУРЕ. ПРИРУЧНИЦИ

Језичка култура представља део опште културе неког друштва или појединца.

Језичка култура појединца указује на то колико он познаје свој језик.

Основни циљ вербалне комуникације јесте пренети своје поруке (мисли и осећања) и образложити своје ставове (предлог, договор, уверење).

Вешт говорник прилагођава свој исказ одређеној ситуацији (разговору на улици, у канцеларији, суду, школи), аргументује своје ставове и познаје културну традицију свог народа (обраћање старијем или млађем, познатом или непознатом, вршњаку).

Вешт читалац једноставно проналази и тумачи информације и поруке; зна да прочита и „између редова“ (и оно што писац или пошиљалац поруке нису до краја рекли или што су хтели да прикрију). Вешт читалац разуме оно што чита и слуша.

Вербална комуникација представља интерактивни однос два или више саговорника. Зато је за говорни чин важно да постоји неколико компоненти: адресант (пошиљалац поруке) и адресат (прималац поруке).

Основни принципи језичке комуникације јесу: сарадња и учтивост.

За принцип сарадње неопходно је говорити истину, избегавати обмане, сажето говорити, држати се теме и бити јасан.

Принцип учтивости налаже да се саговорнику укаже поштовање, у зависности од тога колико је однос међу саговорницима формалан.

Негативне особине говора јесу:

а) језичке грешке – одступања од норми стандардног језика (ортоепске, лексичке или семантичке, граматичке грешке);

б) неоправдана употреба позајмљеница и плеоназама;

в) вулгаризација

г) двосмисленост (лош избор језичких средстава);

д) бирократизација језика (преопширно, компликовано, неодређено, стереотипно изражавање);

ђ) поштапалице (лексичко-стилске грешке, употреба речи и фраза које кваре текст);

е) клишеи (зависе од функционалног стила; постоје синтаксички, композициони, жанровски клишеи).

Случајне грешке у говору називају се „лапсус лингве“.

Језички приручник – књига у којој се налазе објашњења језичких појава, законитости и недоумица.

Приручници:

Српски језички приручник П. Ивић, И. Клајн, М. Пешикана и В. Брборића;

Речник језичких недоумица Ивана Клајна;

Разговори о језику Ивана Клајна;

Приче о речима М. Шипке;

Зашто се каже? М. Шипке;

Говоримо српски – с лакоћом до језичке културе М. Телебака.

 

3. час 

Функционални стилови – научни стил

Књижевно-језичке варијанте

  • Зашто и како долази до раслојавања једног језика? Који су основни видови раслојавања једног језика? Како се назива диференцирање језика према друштвеним групама и социјалном миљеу? До чега доводи територијално раслојавање језика? Чиме је условљено функционално раслојавање?

  • Раслојавање друштвене заједнице води раслојавању њенога језика. То се дешавало у давна времена: када се група говорника једнога језика раздваја услед сеоба или других разлога па из једног прајезика настаје више језика. Услед географских препрека (планински масиви или водена пространства) престајали су језички додири, свака група је развијала свој језик тако да је он постао нови језик међу сродним језицима. Тако су из прасловенског језика настали словенски језици који су се даље делили на групе удаљавајући се све више уз задржавање генетске сродности.

  • Раслојавање се догађа као сталан и природан процес у сваком појединачном језику. Тај процес је начин постајања, развијања и обогаћивања националног језика. Основни видови раслојавања су социјално и територијално раслојавање националног језика, а варијанте књижевног (стандардног) језика јављају се у процесу функционалног и индивидуалног раслојавања.

  • Социјално раслојавање је диференцирање језика према друштвеним групама и миљеу − тако настају социолекти или социјални дијалекти у којима се огледају специфичне карактеристике појединих друштвених слојева. Социолект се даље диференцира на специфичне социолекте: жаргон, сленг, арго. Сва три назива означавају некњижевни језик, посебан говор друштвеног слоја, професије или друштвене групе.

  • Територијално раслојавање језика доводи до настајања дијалеката. Tо је различит говор две групе људи, које се разумеју јер говоре дијалектима заједничког (истог) језика. Дијалекти су регионални варијетети неког језика, географски одређени. Иако поседује сва формална обележја језика, дијалекат је нижи појам од језика.  Дијалекте проучава дијалектологија и то углавном са географско ­територијалног и дијахронијског аспекта.

  • Функционално раслојавање врши се у књижевном (стандардном) језику и условљено је професионалним потребама и специфичностима, ситуацијама у којима се користи стандардни језик и тематиком говора (излагања). Tо су различити функционални стилови и подстилови. Професија условљава специфичну употребу језика, лексику и синтаксу, који постају препознатљиви: административни, пословни, публицистички, научни, новинарски, песнички стил. Говорна ситуација намеће лексички избор, интонацију, тон. јавно предавање, школско предавање, говор (у скупштини, на митингу, састанку), пригодан говор. Тема такође диктира начин и стил излагања (усменог или писаног): политички говор, поздравни говор, ин мемориам и слично.

  • У основне функционалне стилове спадају разговорни или колоквијални стил, научни стил, књижевно­уметнички стил, административни стил, публицистички стил. Индивидуално раслојавање подразумева начин употребе језика од стране појединачног говорника, из кога се разазнају статус, образовање, говорне навике и говорне карактеристике: застајкивање, понављање, брзи говор, спор говор, замуцкивање, емоционална обојеност, лексика, синтакса. Из тих разлога говори се о идиолекту као личном стилу.

Упознавање ученика са одликама функционалних стилова.

  • Који функционални стилови постоје у нашем језику? У којим приликама се употребљава сваки од стилова? Које су одлике тих стилова?

  • Функционално раслојавање језика се огледа у појави функционалних стилова. Према предмету и методу мишљења, разликују се:

  1. Разговорни стил.

  • ужи избор лексике;

  • поједностављена реченична конструкција;

  • средство споразумевања у свакодневној комуникацији;

  • честа употреба поштапалица и других речи које не спадају у књижевни језик.

  1. Административни стил.

  • устаљен ред речи, реченица, израза;

  • избор речи је условљен делатношћу или предметом саопштења;

  • облици: жалба, молба, тужба…;

  • жеста употреба глагола вршити;

  • честа употреба глаголских именица уместо глагола;

  1. Новинарски (публицистички стил).

  • кратка, јасна, једноставна реченица;

  • избор речи познат ширем кругу читалаца;

  • заступљен у средствима јавног информисања;

  • чести шаблонски изрази (из добро обавештених извора, из кругова блиских влади…);

  • објективност, поузданост, прецизност, критичност, актуелност, занимљивост;

  • облици: чланак, вест, интервју, репортажа, часописи, дневне, недељне, месечне новине.

  1. Научни стил.

  • објективност, прецизност, тачност;

  • реченице су комплексније;

  • карактеристична је употреба одређених термина везаних за различите стручне области;

  • важни елементи: цитати, фусноте, индекс појмова, литература;

  • облици: есеј, путопис, биографија, мемоари, аутобиографија (књижевнонаучне врсте);

оглед, експеримент, елаборат, научни рад, расправа, студија, уџбеник, чланак.

  1. Књижевноуметнички стил.

  • заступљен у књижевним делима;

  • у зависности од тога да ли се употребљава у поезији, прози или драми постоје и посебни подстилови;

  • слобода у избору речи, дуге и разгранате реченице, фигуративност, вишезначност (проза);

употреба кованица, емоционалност, ритмичност, еуфонија (поезија).

НАЈАВА: Драгослав Михаиловић: „Кад су цветале тикве“.

Српски 16 -20.11.2020.

 

Ученици који долазе у школу радиће исправак писменог задатка, а ученици који су ове седмице на онлајн настави, писмени раде следећег петка (до промене је дошло услед јесењег распуста).

Књижевни језик и књижевна норма

У свеске запишите основне појмове: језичка норма, стандардизација, књижевни језик. Опширније о овим лекцијама можете прочитати у Граматикама, анакон лекције следе вежбања.

Језичка норма: скуп правила добре употребе језика.

(Граматичка и правописна норма: ортоепска, ортографска, морфолошка, синтаксичка, лексичка и стилистичка правила).

Језичка стандардизација: процес утврђивања језичке норме једне заједнице и стварање књижевног (стандардног) језика.

Књижевни (стандардни) језик је језик образовања, науке, уметности, администрације, медија, тј. јавног живота у језичкој заједници. Књижевни језик је нормиран, а норму садрже граматике, речници и правопис.

О националном и културном значају језика говори и одломак из текста Исидоре Секулић.

„Развијен језик, то је биће и крв народа, то је максимала онога што једна култура оставља и даје. (…) Језици се мењају, наравно, јер су продукти живота, али у тим променама лежи снага и тенденција усавршавања. Жив је и напредан народ који језик свој усавршава. Све што један народ има и зна, инвентарисано је и категорисано у језику, све конкретно и све апстрактно.“

Раслојавање језика:

– територијално – настају дијалекти

– социјално – настају социолекти

– функционално – настају функционални стилови.

ОПШТИ ПОЈМОВИ О ЈЕЗИКУ – УТВРЂИВАЊЕ

  • Језик као систем знакова и (усмено и писано) средство комуникације међу људима.
  • Планови проучавања језика: биолошки, социолошки, психолошки (индивидуални): 
  • Основне фукције језика:
    • комуникативна;
    • когнитивна (сазнајна);
    • експресивна (изражавање мисли, идеја, осећања и сл.);
    • културна (одржава и преноси културу одређене заједнице);
    • симболичко-идентитетска (везано и за појединца и за симбол нације);
    • поетска (естетска) – усредсређена на начин и ефекте изражавања;
    • Битна својства језика као система знакова: хијерархијска структура, економичност, продуктивност, дислокација, преношење и усвајање културним путем, променљивост.
    • Лингвистика – наука о језику као појави (проучава заједничка својства језика); социолингвистика; психолингвистика.Филологија – наука која посматра језик као средство историјског проучавања књижевности и културе појединих народа.Које су најважније дисциплине које проучавају језички систем и предмет њиховог проучавања? То су:
      • Фонетика;
      • Фонологија;
      • Морфологија;
      • Морфофонологија;
      • Творба речи;
      • Синтакса;
      • Лексикологија;
      • Семантика;
      • Стилистика.

Након лекција о језику  у Граматици следе вежбања. Урадите их, а решења проверите на крају књиге. Уколико нешто није јасно, питајте (имејлом или по доласку у школу).

 

Књижевни језици код Срба до 19. века

Који књижевни језици су били у употреби код Срба пре XIX  века?

Који је први књижевни језик свих Словена? Ко га је створио и када? Које је прво, а које друго словенско писмо? Када настаје српскословенски језик и на који начин? Сећате ли се неких писаца и дела који су стварали на овом језику? До када је овај језик био у употреби? У ком периоду се користи рускословенски језик као књижевни? Како је дошло до тога да овај језик постане књижевни језик Срба? Који језик је у употреби као књижевни крајем XVIII века и како је он настао? До када се овај језик користи?

  • Први књижевни језик свих Словена је старословенски. Настао је у IX веку и створили су га Ћирило и Методије. Прво словенско писмо је глагољица. Састојало се од око четрдесет слова. После смрти Ћирила и Методија њихови ученици стварају једноставнију азбуку и називају је ћирилицом у част њиховог учитеља. Користили су је Срби и Бугари. Српскословенски, други књижевни језик Срба, настаје у XII  веку мешањем старословенског и народног језика приликом преписивања богослужбених књига. Овај књижевни језик био је у употреби све до првих деценија XVIII века. На њему су стварали писци средњовековне књижевности (Теодосије, Доментијан, Свети Сава, Стефан Првовенчани, деспот Стефан Лазаревић и др.). Након Велике сеобе Срба, православни Срби у Аустроугарском царству траже помоћ од Русије у виду књига и учитеља да би очували свој интегритет. Тако су се српски ђаци и свештеници образовали на руском и рускословенском језику и убрзо су рускословенски почели користити као књижевни и богослужбени језик све до краја XVIII века. Мешањем народног и рускословенског настаје славеносербски језик који је био званичан књижевни језик Срба од краја XVIII  до половине XIX  века.Ко започиње реформу српског књижевног језика и на који начин?
  • Почетак стандардизације српског књижевног језика везан је за рад Вука Стефановића Караџића у првој половини XIX века и за рад његових претходника, нарочито Саве Мркаља и Доситеја Обрадовића.
  • Почетком XIX века Доситеј Обрадовић, један од најпросвећенијих и најученијих Срба свога доба, постао је први српски министар просвете. Отворио је у Београду 1808. године Велику школу, будући универзитет, у жељи да просвећеност и образовање што више приближи народу. Доситеј је писањем на народном језику и изостављањем слова „дебело јер“ започео ново раздобље у српској књижевности.
  • Сава Мркаљ је 1810. године реформисао ћирилицу у свом кратком спису под насловом Сало дебелога јера либо азбукопротрес. Он се залагао за то да сваком гласу одговара једно слово. Сачинио је азбуку од двадесет девет слова. Међутим, са понуђеним решењима српска црква се није сагласила и Мркаљева реформа није спроведена у дело.
  • На којим је све пољима Вук радио на реформи српског књижевног језика и правописа? Чиме започиње реформу?
  • Вук је реформом језика и правописа у књижевност увео народни језик новоштокавских дијалеката (ијекавског и екавског изговора) и језик српске народне књижевности уместо славеносрпског језика (језика образованог грађанског сталежа Срба у Војводини).  Његов реформаторски рад започет је објављивањем две књиге: Мала простонародна славено-сербска пјеснарица ‒ прва штампана збирка српских народних песама, и Писменица сербскога језика ‒ прва штампана граматика српског језика (била је штампана Мркаљевом азбуком). Ову граматику Вук је саставио по узору на тзв. Словенску граматику Аврама Мразовића из 1794.
  • Од каквог је значаја Српски рјечникза реформу српског књижевног језика и правописа? Како је Вук спровео реформу ћирилице? На ком принципу се заснива српски правопис?
  • Појава Вуковог Српског рјечника (заједно са Српском граматиком) 1818. године сматра се темељем новог српског језика и писмености. Њима је Вук утврдио  стандард (норму) нашег књижевног језика. То је прво дело штампано реформисаном ћирилицом, коју и данас употребљавамо, односно прво дело у којем је остварена Вукова правописна реформа. Мркаљеву реформу ћирилице Вук је спровео до краја тако што је увео слова ђ, ћ, љ, њ, џ, а слово ј преузео из латинице. Тако је створио азбуку у којој сваком гласу одговара по једно слово, па у српској азбуци данас има онолико слова колико има и гласова ‒ 30. Применом начела „пиши као што говориш“, које Вук спроводи, српски правопис је постао фонетски.
  • Која су основна начела којих се Вук придржавао при реформи књижевног језика и правописа и где их излаже?У Предговору Српском рјечнику изнета су основна начела реформе. Вук указује на одсуство правила у писању, на произвољност у избору речи и облика јер не постоји граматика тог језика. Стога пише Рјечник и Граматику. Што се тиче речи које је прикупио, каже да су све у народу познате и да се изговарају као што су у Рјечнику и записане. Он такође наводи и разлог писања на источнохерцеговачком дијалекту: јер је то наречје његовог родног краја, јер се говори на најширем простору и јер је  на том дијалекту стваран највећи део богате народне књижевности, као и обимна дубровачка ауторска књижевност.
  • Чиме Вук завршава реформу српског књижевног језика и правописа? Која година се сматра годином победе Вукове реформе?
  • За реформу српског књижевног језика веома је битно и објављивање  Српских народних пословица године  у којима је штампао глас х кога није било у Српском рјечнику из 1818, јер га Вук није имао у свом говору.
  • Све до 1839. године Вук користи јекавско јотовање, а 1839. одустаје од њега. Тиме је довршена језичка и правописна реформа, на коју се и данас наш књижевни језик ослања, а коначна њена потврда догодила се 1847. године.

Редовно учите лекције јер ускоро следи провере знања из књижевности (стари век) и провера знања из језика и граматике.

 

 

 

Српски 16 -20.11.2020.

  1. час Хамлет (утврђивање)

На овом часу обновићемо неке од важнијих чињеница у вези са овим делом.Видели смо да је Хамлет у трагању за оправданошћу освете побегао у лудило као својеврсни азил, место у којем може да промисли о свим последицама свог делања, и да му направи алиби за спровођење истраге. Постављен у склопу приказаних дешавања, Хамлет је мотивисан да узме на себе улогу полуделог младића. У том контексту, Хамлетово лудило делује потпуно оправдано.

Хамлет је посебно наклоњен тек неколицини ликова. Он у тим драгим људима не види поуздано залеђе за акцију над којом толико оклева. Они у које је веровао, Офелија, али и Розенкранц и Гилденстерн доводе га у ситуацију да промишља о њима као о својим непријатељима. Офелију ће одбацити из низа различитих побуда од којих је најважнија, потпуно парадоксално, вера у љубав која мора остати чиста и неискварена. Баш је та Офелијина чистота, невиност њене душе разлог због којег ће је Хамлет одбацити. Офелија је лик у потпуности подређен захтевима заплета у драми. Њена улога у првом делу драме је да нагласи изолованост главног јунака, а у другом делу њено лудило и смрт уносе снажне поетичне тонове у ову драму.

Осећајући да није довољно чиста ситуација у којој се Хамлет налази са Офелијом, он полако и невољно потискује у себи љубав према њој. Наносећи бол и себи и њој, он раскида све везе које су годинама неговане веома грубим и напраситим речима.

У потпуном, немоћном бесу, он ће је немило и вређати, говорећи и судећи о њеним речима као о лажима, али истовремено, терајући је у манастир, да би је ослободио прљавштина овог несрећног света.

Повређен и мајчиним понашањем, Хамлет се руководи идејом „Слабости, име ти је жена“, и иако се сурово опходи према њој, Офелија му опрашта.

Офелијин расцеп душе снажно је мотивисан разапетошћу између оца Полонија и Хамлета, који су на супротстављеним странама. Изложена све страшнијим притисцима, Офелијин карактер се ломи у лудило, обнављајући мотив лудила који је поновно узрокован неизмерном патњом.Насилна смрт ће прекинути овај млади живот, и Офелија ће се препустити реци, у смрти раширених руку, погледа упртих у небо, окужена цвећем. Ову слику мртве драге већ смо упознали кроз  поезију Артура Рембоа, у песми „Офелија“ .

У контексту Хамлетових речи о изгледу ствари и реалности, можемо лако сагледати његову љубав према позоришту и интересовање за њега. Међутим, сцена у којој ће се приказати Луцијаново убиство Гонзага, у ствари је лакмус папир који проверава Клаудијев злочин и однос према злочину. Краљ одлази са представе, видно узнемирен открићем, и ова сцена је нема објава рата. Две стране су директно супротстављене и сада су све завесе пале.Повратка нема.

Клаудије, Хамлетов стриц и највећи непријатељ, краљеубица , изузетно је сложен лик. Он није само негативан лик већ је и потпуна  противтежа Хамлетовом лику. Тамо где је Хамлет неодлучан, Клаудије је човек од акције, одлучан, вешт беседник, опасан и бритке памети. Помирљивост коју показује према Хамлету гради на жељи да у држави влада мир због властите безбедности, али и љубави према Гертруди.

Појава духова била је једно од омиљених  средстава елизабетанског позоришта. Исто тако, Хамлетов разговор са гробарима имао је карактер  средњовековног моралитета о пролазности живота, или савладавања страха од смрти кроз смех и карневализацију. Дух и лобања су у драми и значајни симболички прикази.

2-3. час ПАДЕЖНИ СИСТЕМ

Падежи и њихова основна значења и функције 

Сваки падеж има основно, типично значење или основну, типичну функцију. На основу таквих значења и функција сви падежи се деле на независне и зависне.

  • Номинатив и вокатив су независни падежи, они се могу употребити и самостално (речи у речнику, имена, називи, натписи, ословљавање и др.). Увек се употребљавају без предлога.
  • Остали падежи су зависни и употребљавају се без предлога и с предлозима, осим локатива, који се увек употребљава с предлозима.
  • Основна значења зависних падежа су:
Падежи и њихова основна значења и функције 

Сваки падеж има основно, типично значење или основну, типичну функцију. На основу таквих значења и функција сви падежи се деле на независне и зависне.

· Номинатив и вокатив су независни падежи, они се могу употребити и самостално (речи у речнику, имена, називи, натписи, ословљавање и др.). Увек се употребљавају без предлога.

· Остали падежи су зависни и употребљавају се без предлога и с предлозима, осим локатива, који се увек употребљава с предлозима.

 

Основна значења зависних падежа су:

ПАДЕЖ: ОСНОВНО ЗНАЧЕЊЕ:
генитив тицање :

· присвојно (посесивно) (То је оловка мога оца),

· деоно (партитивно) (Они имају много деце)

·  аблативно (Клонимо се лошег друштва).

датив · намена (Сестри сам дала књигу)

·  усмереност (Приближили смо се планини).

акузатив · обележавање правог објекта (Тијана свира гитару).
инструментал заједница:

· обухвата средство (путујемо колима)

· друштво (Идем с пријатељима на излет).

локатив · месно (Уметничка дела се излажу у галеријама).

 

Именичка вредност падежних облика

Именичка вредност се остварује падежима у функцији субјекта, правог објекта, неправог објекта, затим падежима логичког субјекта, партитивне допуне итд.

Именичка вредност: граматички субјекат:

 

· номинатив: Ми градимо кућу.

 

логички субјекат: · генитив (деони): Има воћа у кући.

· датив: Петру се спава.

· акузатив: Николу је заболео врат.

прави објекат · акузатив без предлога: Брз човек срећу прескаче.

· генитив (деони и „словенски”): Попили су сока. Није рекао ни речи.

неправи објекат · генитив: Латио сам се посла.

· од + генитив: Не зависимо од њих.

· датив: Сит гладном не верује.

· за + акузатив: Определио се за уметност.

· на + акузатив: Личим на сестру.

· у + акузатив: Уверили смо се у истину.

· о + акузатив: Огрешили су се о нас .

· инструментал: Бавимо се спортом.

· с(а) + инструментал: Руковали су се с нама чврсто.

· за + инструментал: Чезнем за природом.

· на + локатив: Инсистирамо на њиховом доласку.

· о + локатив: Размишљам о људима.

· у + локатив: Учествујемо у приредби.

партитивна допуна · генитив (деони): пуно посла, мало соли, двоје људи, тројица ученика, парче хлеба, чаша воде

Придевска вредност:

 

Придевска вредност се остварује падежима у функцији падежног атрибута када се као својство именичког појма означи особина (крај стола овалног облика), припадност (бицикл мога брата), материја (градивно значење): на тераси од белог камена.

 

Придевска вредност: описно (квалификативно) значење · генитив без предлога и без + генитив: човек високог раста,; мајица без рукава, итд.

· на + акузатив: џемпер на пруге, итд.

· с(а) + инструментал: девојка с дугом косом, итд.

· у + локатив: младић у пуној снази итд.

градивно значење · од + генитив: ланчић од злата, итд.
присвојно (посесивно) значење · генитив: приче познатог писца итд.

· датив: Глас му је топао (тј. његов глас је топао),

· присвојни генитив у функцији падежног атрибута уз именице које означавају радњу, процес, догађање и сл.:

o субјекатски: цвркут птица,

o  објекатски: слушање музике, гледање филма

 

Прилошка вредност:

Прилошка вредност се остварује падежним облицима са значењем места на коме се врши радња или се нешто/неко налази (из града, боравак у природи), времена (суботом), начина вршења радње (с лакоћом), средства (колима), узрока (због лепих излетишта), циља (ради боравка у природи), друштва и др., у функцији одредбе, допуне или падежног атрибута.

Прилошка вредност: месна значења

 

кретање:

· место почетка кретања:

– из/од/с(а) + генитив: Изашли смо из школе пре пет минута, итд.

· правац и место завршетка кретања:

– поред/крај/код/до/близу/изнад/испод/испред/иза/ван + генитив: Зауставили смо се поред/крај/код/близу споменика итд.

– датив без предлога и к(а)/према + датив: Стигли смо кући;Упутили смо се ка/према обали итд.

– за/на/у/о/над/под/пред/међу + акузатив: Путујемо за Ниш итд.

· путања кретања:

– поред/крај/мимо/преко/дуж/између + генитив: Прошли смо поред/крај/ мимо моста, а затим између парка и музеја итд.

– кроз/низ/уз + акузатив: Кроз тунеле се брзо прође, Плове низ реку, Шетамо уз реку итд.

– инструментал без предлога: Дуго смо пролазили тим старим улицама итд.

по + локатив: Шетамо по ботаничкој башти итд.

 

локација

· изнад/испод/поред/крај/код/до/близу + генитив: Слика виси изнад стола, итд.

· уз + акузатив: Уз дрвеће стоје клупе итд.

· над(а)/под(а)/пред(а) + инструментал: Над селом се уздиже брдо итд.

· на/у/при + локатив: Скијали смо се на Алпима  итд.

временска значења одредба за време или мера времена

· генитив без предлога и генитив са предлозима пре/после/уочи/преко/ усред/од/до/током: Прошле године смо се преселили итд.

· акузатив без предлога и акузатив са предлозима на/у/за/кроз: Он долази сваки дан итд.

· инструментал: Вековима трају истраживања васионе.

·  у/по + локатив: У јануару славим осамнаести рођендан итд

начинска значења одредба за начин:

· без + генитив: Чинио је то без приговора итд.

· на + акузатив: Спремио се на брзину итд.

· инструментал без предлога и с(а)+инструментал: Говорио је шапатом итд.

· у/по/према + локатив: Дошао је у свечаном оделу итд.

узрочна значења · од/из/због + генитив: Од велике радости широм отвара очи итд.

· за + акузатив: Наградили су је за одличан успех итд.

·  инструментал: Њеном грешком, ручак је загорео итд

остала прилошка значења значење циља

– ради + генитив: Видећемо се ради договора итд.

– по + акузатив: Отишао је по доктора итд.

значење намене

– за + акузатив: Чувам место за свог друга итд.

значење друштва

– с(а) + инструментал: Путујем с пријатељима итд.

значење средства

– инструментал: Ђаци још увек пишу оловком итд.

значење мере

– акузатив: Рекао сам ти то хиљаду пута итд.

– инструментал: Читао је сатима итд.

значење околности

– приликом + генитив: Упознали смо се приликом честитања итд.

– по/при + локатив: Ходамо по киши итд.

НАЈАВА

За следећу седмицу предвиђена је обрада „Хазарског речника“.

У децембру је други писмени задатак. Ово су неке од тема које можете провежбати и припремити се:

Загонетка Мерсоове личности у Камијевом „Странцу“

Хамлетове моралне дилеме

Хамлетова борба са светом зла

Камијев Мерсо, странац међу странцима

Српски припрема за контролни

Припрема за контролни задатак из савремене књижевности.

Пажљиво прочитајте текстове из Читанке и лекције на школској платформи, а затим провежбајте на следећем тесту.

  1. Која од наведених збирки песама је у поднаслову одређена као лирске дискусије? Заокружи слово испред тачног одговора.

а) Кора

б)Ђулићи увеоци

в) 87 песама

г) Тражим помиловање

д) Узалуд је будим.

  1. Песма Каленић Васка Попе инспирисана је:

иконом;

фреском;

књигом;

мозаиком;

сликарским платном.

Заокружи тачан одговор.

  1. Из којег књижевног дела је следећи одломак? Наслов дела и име аутора напиши на линијама испод текста

??????

(наслов дела) (име и презиме аутора)

  1. Допуни следеће исказе тако да буду тачни. Збирку Башта сљезове боје написао је __________________________. Збирка се састоји од два циклуса приповедака који се зову ___________________________________ и ____________________________________ .
  2. Поређај следеће периоде по хронолошком реду:  средњи век, савремена књижевност, класицизам, ренесанса, просветитељство, реализам, романтизам, стари век, модерна, међуратна књижевност.
  3. Теорија рецепције представља:

а) методолошки приступ књижевним делима који у средиште ставља однос аутора и читалачке публике.

б) став да се смисао књижевног дела може утврђивати на основу чињеница из живота/рада аутора.

в) тумачење дела као естетског предмета које побуђује естетски доживљај, без осврта на евентуалне фактографске везе на релацији писац–време–средина–друштво–читалац.

  1. Песму „Каленић“ написао је ____________________________________. Песма припада збирци која се назива _____________________________________ и циклусу _____________________________. (написати називе).
  2. Заокружите тачне одговоре:

А Песма Каленић испевана је:

а) слободним стихом, у шест строфа у којима се наизменично смењују терцине и дистиси

б) везаним стихом у шест строфа претежно сестина

в) лирским десетерцем и није подељена на строфе

Б Објасни зашто лирски субјекат анђела, имагинарно, онострано биће, носиоца доброте и чувара душа назива братом.

У песми „Каленић“ лирски субјекат се пита:

а) да ли ће коњица ноћи стићи до манастира пре него што ослика последњи потез

б) откуда његове очи на лицу анђела и откуда анђелов лепи инат на уснама његовим

в) да ли је овај свет Сунцу једина брига.

  1. У песми „Каленић“ појављује се хијазам, а то је:

а)  прикривено казивање којим се, на духовит начин, циља на нешто или некога; говори се о једној ствари а мисли на другу

б) стављање једне поред друге две мисли које су супротне, те једна другу искључију

в) укрштање  два пара речи, синтагма или реченица, које су семантички и синтксички сличне, тако да се добије обрнут распоред.

  1. Песничка књига Тражим помиловање је инспирисана

а) Душановим закоником, најстаријим правним актом на простору Балкана, који је настао  1349. године

б) Повељом Кулина бана  1189. године

в) Мирослављевим јеванђељем,најзначајнијим ћириличким спомеником српскеписмености, које је настало у 12. веку

  1. Поднаслов збирке Лирска дискусија са Душановим закоником читаоцу сугерише:

а)   да је путовање у прошлост можда могуће, али да ју је можда немогуће променити на било који начин, тако да је и свака дискусија излишна

б) полемички однос према полазној историјској грађи јер правда  о којој се говори у Законику може код читаоца изазвати став ЗА или ПРОТИВ.

в) да се ауторка у потпуности слаже са свим одредницама Душановог законика

  1. Унутар збирке „Тражим помиловање“, а већ и по насловима, лако примећују две групе песама. У једнима чији наслов почиње предлогом o („О царском селу“, „О поклисару“, итд.)  Веома се јасно издвајају два гласа: један лирски који подстиче на топлину и сугестивност снаге људске солидарности, и други, онај који је строг и који брани правило и закон.

Лирски субјекат који наступа у име закона је _____________________, а нежни лирски, саосећајни глас припада __________________________________.

  1. Пажљиво прочитај текст и одговори о ком је документу реч:

Састоји се од 201. члана у којима су описане казне за све припаднике царства. Првих 38. члана посвећено је цркви, затим следе одредбе које се односе на властелу и слободне људе, а на крају следе казне и обавезе зависног становништва, себра и робова.
Осећа се неједнак приступ према људима с обзиром на јачину казне. Казна се одређивала и вршила на темељу положаја човека у друштву унутар државе. То доказује да је тадашње
царство била типична феудална држава. За иста кривична дела припадници различних сталежа и различитих каста другачије су били кажњавани. Властела су била најмоћнији сталеж, а на дну лествице.

Реч је о _______________________________________________________________

  1. Прочитајте наслове песама и закључите о којој песничкој збирци је реч.

О Поклисару, О сиротој кудељници, О одбеглу робу, О меропаху, О војнику, За последње дане,  О пореклу, О женидби сина, За жир, О обореној цркви, О олтару, О птицама
небеским, О прељубу, О јереси, О пијаницама и слично.

Реч је о збирци песама која се зове: ________________________________________

  1. Анализирајте песму Десанке Максимовић тако што ћете објаснити значење песме, одредити њену тему, мотиве, стих, риму, пронаћи стилска средства (поређење, метонимију, епитет и слично). Зашто себар увек остаје веран?

ЗА СЕБРА
Тражим помиловање
за себра
што ниче и умире као трава
у заборав из заборава,
за тридесет кућица његовог кромпира,
уа усукано кукуруза стабаоце,
за дим над кровом,
за оно где је, следећи оце,
погрешио делом и словом.
За себра увек верна животу,
за себра који сунце воли.
Ако живот изда и шева,
и песникиња мириса зова,
за себра,
себар издати неће,
за себра који у поводу
води по десетину
себара синова

  1. Песничке збирке под насловом „Узалуд је будим”, „Ватра и ништа” и „Порекло наде” припадају аутору __________________________ (име и презиме).
  2. Препознај о ком је песнику реч:

Овај аутор   је један од кључних ствараоца српске поезије друге половине XX века. Осим као есејиста и преводилац са руског и француског језика, он је остао упамћен као важан представник српског неосимболизма. Он је филозоф по образовању, а његова поезија садржи и лепоту, али и бунт, бес и разочарење, као и симболе ватре, птице, звезде, цвета, ваздуха, воде, феникса. Песму коју смо упознали на часу почиње стихом: „Сан је давна и заборављена истина…“

Аутор: ____________________________________

  1. У овој збирци  има 54 приче, колико је и сам писац у том тренутку имао година. Структурално, она се састоји из два наративна циклуса  јасно раздвајајући два временска периода у животу јунака, детињство и дане у НОБ-у. У првом делу, све приче су грађене аутобиографски, осим последње, а осим дечака Баје, у њој се појављују и дјед Раде, стриц Ниџо, самарџија Петрак, и низ живописних ликова из Босанске Крајине. У њему се приповеда о догађајима везаним за Други светски рат  и послератни период. Овај циклус је тематски разнороднији, али је и осликан мрачнијим тоновима,

Назив збирке: _______________________________________________

Назив првог циклуса: __________________________________________________

Назив другог циклуса: _______________________________________________

Аутор овог дела је: ___________________________________________________________________

  1. Прочитај пажљиво текст и напиши значење речи сљез.

Мотив сљеза и његове необичне, неизрециве боје, провлачи се кроз целу збирку, њиме се отвара и затвара ова прича. Боја сљеза за дједа Рада ће остати  тајна, али дечак жали за тиме што је догађај из приповетке ослепео деду за све боје, али и за све цвеће овога света.

Сљез је___________________________________________________________

  1. Навести из ког је књижевног дела следећи одломак: (2)
    „Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавна нема
    на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез.
    Знам само да у прољеће иза наше потамњеле баштенске ограде просине
    нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни
    шта те боли ни шта си изгубио.“ ______________________________________
  2. Дело „Прољеће Ивана Галеба“ је по књижевној врсти:

а) криминалистички роман

б) роман-есеј

в) пикарски роман

  1. Одреди о је ком је аутору реч.

Овај писац је1952. објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и означава дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим  идеолошким догмама у стваралаштву у послератној поезији.

  1. Објасни значење речи  реквијем у истоименој песми Миодрага Павловића?

Објасни значење „затвореног неба“ у песми „Реквијем“ Миодрага Павловића.

Издвој тематско-мотивски слој у песми „Реквијем“.

Шта симболише слика босоногог дечака наспрам слике спровода у песми „Реквијем“?

  1. Објасни шта је апсурд на примеру једног дела савремене књижевности.
  2. Аутор збирке „Камена успаванка“ је ________________________________.
  3. Препознај на основу описа и датих стихова о којој је песми реч.

Песма на необичан начин говори о пролазности и смрти. Мисаоно језгро чине љубав према животу и свест о смрти, као и жеља да се окамењеним сном надмудри пролазност.

„Успавајте се где сте затечени

По свету добри, горки, занесени,

Ви руке по трави, ви уста у сени,

Ви закрвављени и ви заљубљени…“

Назив песме: ______________________________

Аутор: ___________________

  1. Песма „Камена успаванка“ написана је у песничком облику:

а) елегије           б) пеме   в) сонета

28.Одреди стилска средства

Ви живи, ви сутра убијени; црне воде у беличастој пени____________________

Камен, птица, мостови, вода________________________

Плав сан камени, руке по трави, уста у сени___________________

Успавајте се, к’о камен_____________________________

Успавајте се… засрастите… заустави се… скамени_______________________

Добри, горки, занесени, плав сан, црне воде, беличастој пени____________________

  1. Препознај о ком је писцу реч.

Дело овог писца одликује се краткоћом, добро организованом радњом, неочекиваним обртима и нејсаним расплетима. Као подтекст његових прича могу се наћи мотиви и алузије на нека друга књижевна дела, па чак и на нека филмска дела. На пример, његов јунак увек гледа филмове о подземљу, а на полици држи Дантеову “Божанствену комедију”. Радњу смешта у Буенос Аиресу.

Писац: __________________________  Назив дела: ___________________

 

  1. Покушајте да наведете неколико примера из приче “Чекање” који би нам помогли да откријемо идентитет главног јунака.
  2. А) Уколико сматрате да господин Виљари у причи “чекање” бежи од непријатеља аргументујте свој одговор примерима из текста.

Б) Уколико сматрате да господин Виљари бежи од самог себе, аргументујете и објасните ову тезу.

Српски 16 -20.11.2020.

  1. час

Владислав Петковић Дис: „Можда спава“

Лекцију можете одгледати на следећем линку https://mojaskola.rtsplaneta.rs/show/1721001/623/ss3-srpski-jezik-i-knjizevnost-21-cas-vladislav-petkovic-dis-mozda-spava

Истраживачки задаци:
1. Песма Можда спава Владислава Петковића Диса јесте по много чему
јединствена песма у контексту српске љубавне лирике. Након гласног читања
обавезно приступите и тихом читању песме. Истакните шта сте уочили током
гласног, а шта током тихог читања песме!
2. Пронађите и истакните мотиве сна, песме, драге и њених очију. Опажајте
необичне песничке слике у којима су ови мотиви присутни. Шта они у датом
контексту могу симболизовати?
3. За чим све жуди лирски субјекат у песми? Шта га спутава да допре до сазнања о
песми као дозиву идеалне драге? Протумачите симболику сна! Кога лирски
субјекат види у сну?
4. Издвојите речи које упућују на неодређеност и сумњу у могућност спознаје!
Шта нам оне говоре о положају лирског субјекта у песми? Истакните мотиве
заборава као индикатора апсолутне смрти која се преводи у домен негирања
онога што се могло препознати у сфери постојећег. Обратите пажњу на
употребу глаголских облика. Шта нам они говоре о спознајама и забораву
лирског субјекта?
5. За каквом женом трага лирски субјекат у сну? Какво је његово сазнање о њој?
Због чега песник употребљава синтагму: „можда спава – можда живи“?

6. Истакните у чему се огледа нада лирског субјекта! Какво је његово полазно, а
какво завршно исходиште? У чему се крије тајна стваралачке лепоте, која
почива на присуству, односно одсуству вољене жене?
7. Обратите пажњу на композиционо и мелодијско-ритмичко устројство песме!
Шта доприноси њеном звучном и мелодијском богатству?
8. Покушајте да пронађете Дисове песме у Антологији Богдана Поповића, а потом
приступите трагању у Антологији Миодрага Павловића. Шта из одсутности, тј.
присутности Дисових песама у поменутим антологијама можете закључити?

Песма Можда спава испевана је у тринаестерцима састављеним из два четворосложна и једног петосложног чланка. Троделност оваквог стиха, карактеристична је за тон тужбалица. Такав тон у овој песми пронашао је и своју тематско-мотивску потпору, пошто је у питању песма са доминантним мотивом мртве драге. Можда спава има тон БАЛАДЕ.

По књижевној врсти ово је лирска рефлексивна (мисаона) песма.

Мотив који се лајтмотивски понавља кроз песму је мотив СНА. Песник се буди и покушава да се сети песме, коју је чуо у сну, али не успева. Та тако важна песма („као да је песма била срећа моја сва“) изменила му је дохвате сећања, он сад „једва зна“ да је имао сан и у сни очи неке. У сну своме поетски субјекат није знао „за буђења моћ“, што нам сугерише уверљивост тог сна, који је, слутимо, деловао као стварност. Спрега мотива љубави и сна – која се јавља заједно у мотиву мртве драге, готово да је постала лирски архетип. Налазимо га код већег броја наших песника (Лаза Костић, Бранко Радичевић), али он није нигде тако комплетан, као код Диса.

Песма има  временско одређење: некад-сад. У прошлости је смештен сан, у садашњости
заборав.  Прошли тренутак је идеализован јер у њему егзистира вољена. Због тога је прошлост и сан извор нежности и љубави. Повратком у стварност следи заборав остављајући лирског субјекта да вапи за изгубљеним. Садашњост посредством заборава
доноси песимизам који руши тежњу лирског субјекта да докучи „песму“ изван сна,
која ће донети са собом и уточиште погледа вољене, у коме лирски субјекат стасава као човек спреман да прихвати свет изван зла. Песма и драга подлежу забораву
који доноси јава. Отуда је и песниково опредељење за „будан сан“, сан без буђења,
у коме ће добити тајанственог водича у виду жене чију топлину и љубав осећа.
Жена за којом лирски субјекат трага овенчана је круном лепоте. Тајанствена је и
нема, безгласна, али са свевидећим очима које постају носиоци душе лирског
субјекта. Очи као одрази човекове душевности јављају се у домену есхатолошког
мотива. Њихова природа је, као и сама појава жене, више онострана. У стиху:
„Можда спава са очима изнад сваког зла“ препознајемо асоцијативни, симболични
потенцијал синтагме „очи изнад сваког зла“ која упућује на безбрижност рајских
вртова, отуда лирски субјекат опажа у коси вољене – цвет. Култ идеалне мртве
драге повезан је са мотивом сна који у народним предањима представља „малу
смрт“, када се душа одваја од тела и путује у космичка пространства. Немирење
лирског субјекта са смрћу вољене, оставља наду у поновни сусрет с њом, који
заговара свет „изван зла“. Баладичан тон и ритмичка лепота нарочито долазе до
изражаја са заокруженом строфом  у којој се ритмички понављају уводни и завршни
стих.
Приметно одсуство Дисових песама у Антологији Богдана Поповића, и
обрнуто, његова присутност у Антологији Миодрага Павловића, наводи нас на
закључак да је Дис претеча модерне лирике у Срба и да је у периоду модерне због
своје иновативности, али и песимизма, био недовољно схваћен и прихваћен песник.

Још у пролошкој песми Тамница, поетски субјекат је, описујући песничку егзистенцију коју проналази као противтежу жалосном паду у живот, мотив очију везао и за окретање трасценденталном („да окрећем очи даљинама сивим / док ми венац снова моју главу кружи“), али и за мотив љубави („очију што их види моја снага/очију што зову као глас тишина/као говор шума, као дивна драга/изгубљених снова, заспалих висина“). Те очи, међутим, јављају се и у другим Дисовим песмама, као, на пример, песми Нирвана ( песму можете прочитати у Читанци). Остали мотиви цвеће, сан, мотив драге, смрти, песме.

Те очи су сан његовог живота. Оне су његова душа ван њега. Оне могу бити и фантом и анђео чувар што ме чудно по животу воде и гоне. Те очи и њихов поглед, најупечаљивији су део дивне драге, оне пружају „одмор и нежности свет“.

Ова песма нема опипљив садржај, и не само о, она је сва у измаглици заборава у којој ствари чиле једна за другом. Остаје један талог, један утисак, једна слутња.

Дивна драга је лепа и у смрти (сасвим другачију слику имаћемо код Пандуровића) и песник опева ту лепоту. Тиме се Дис приближио још једном лирском прамотиву, чије је сродство са мотивом мртве драге на први поглед очигледно, то је мотив који су романтизам и  класични балет учинили својим: лепотица уснула у шуми. Ниво његове сиболичне трансформације одговара бајкама.

Ову песму, многи тумачи, сматрали су ремек-делом музикалности нашег стиха.

Задатак:

Обновите и пажљиво анализирајте  песме које смо радили из области модерне, а затим поред мотива упишите у којој песми се појављују.

Понуђени мотиви су: жена, сунце, љубав, спиритуализам, природа, боје, машта,
ћутање, очи, искреност, хедонизам, чула, пролазност, песимизам, заборав ,слутња,
смрт, мртва драга, јава, сан, звезде, заборав.

2. час

Сима Пандуровић: „Светковина“

Прочитајте пажљиво стихове у Читанци.

Покушајте да одговорите на истраживачке задатке у вези са овом песмом:

1. Пажљиво прочитајте стихове песме Светковина Симе Пандуровића! Истакните
ваше утиске и расположења поводом ове песме!
2. Шта вам је у песми привукло посебну пажњу? О ком дану се пева? Како је
ситуирано време које опева лирски субјекат? Упореди почетак песме
Претпразничко вече и Светковина! У чему се огледају сличности и разлике у
одабиру тренутка у коме лирски субјекат отпочиње своју исповест?
3. Свету јада и мука супротставља се свет љубави и среће. Како се лирски субјекат
у тим световима позиционира и за који се на крају опредељује? Због чега
имагинарни свет сигурности носи у себи обележја болесничког простора?
4. Опажајте контрасте у песми који се јављају на плану успостављене релације:
спољашни – унутрашњи свет; као и отворени – затворени простор.
5. Пронађи Светковину у Антологији Богдана Поповића. Којим се мерилима
водио Богдан Поповић приликом одабира ове песме за своју антологију српског
песништва? Шта је у овој песми могао да препозна као драгоцено и у складу с
мерилима тада водеће књижевне епохе?

Видео лекцију можете погледати на следећем линку https://mojaskola.rtsplaneta.rs/show/1714163/623/ss3-srpski-jezik-i-knjizevnost-26-cas-sima-pandurovic-svetkovina

Сима Пандуровић рођен је 1883. године у Београду. Завршио је Филозофски факултету у Београду, група чисте филозофије, отуда је одлично познавао немачку песимистичку филозофију, нарочито Шопенхауера, што је допринело његовом песимизму, као и његовој склоност рационалистичком начину мишљења. Његова најзначајнија збирка јесу Посмртне почасти објављене 1908. године и посвећене Вели Нигриновој, глумици Народног позоришта.

Пандуровићева песма испевана је у сестинама, а у погледу стиха варира деветрце, десетерце и дванаестерце.

Ова песма има тон химне у којој се обрћу индекси вредности. Први стих: „Сишли смо с ума у сјајан дан“ има карактер откровења. То откровење наставља се у светковину, продужује у слављење новог места што га је љубавни пар стекао у свету. Слави се отцепљење од свакодневице и стварности, од логике корисности и умешности, од мука, сумње и времена који се везују за такво поимање живота.

У другој и у последњој сестини, помиње се болница, што несумњиво указује на натуралистичке елменте ова Пандуровићеве песме. Песма је дата корз два паралелна тона која се међусобно оспоравају – један тон су друштво и свет здравог разума, с оне стране болничког зида, свет који је нормалан, али ван среће и дубине сазнања; и други – пар заљубљених у болници за умоболне, који врло добро зна где је али то доживљава као откровење среће насупрот животу који су водили до тада. Однос узајамног неразумевања, пародирања и, најзад, сажаљевања, врло је сложен.  Друштво  с друге стране болничког зида, што се окупило да их посматра, жали њихов мир. Друштво не слути да је њима у „новом свету“ добро.

Лирско „ми“ живи повучено, једино са „сумњом у љубав“ која им је сад можда највећи јад, насупрот мукама и сумњама које се помињу на почетку песме. То је живот обележен љубављу – из прошлих дана љубав остала је још. „Лош“ и „крт“ живот, друштво које су оставили са друге стране болничког зида, карактерише умност, рационалност, која оптерећује (а глава њихова им смета). У песми Тамница, Дис каже: „И да моја глава рађа сав свет јада“. Томе додајемо и Ракићеве стихове: „Кад срце заболи мисао је крива“. Наглашавање симболике срца, пребацивање тежишта живота на осећајну раван, такође може бити кључ за разумевање фигуре „сишли смо с ума“: она може да значи напуштање живота, ума пуног сумњи, стрепњи, нерешених загонетки и страхова, као предавање срцу и његовој топлини.

Потреба љубавног пара да буде изопштен из друштва, на известан начин је критика тог истог друштва. С друге стране, истинске љубав која опстаје само у болничком кругу на известан начин је исто пародирана и критикована. У последњим стиховима, међутим, друштво и љубавни пар као да се измирују. У очима посматрача примаћују се сузе, што нас враћа у област осећајног. Сам крај изазва на неки  начин тугу, што оставља утисак баладе, што је у супротности са почетком песме, који је химничан.

Издвојићемо неке од мотива: светковина, лудило, љубав, болница, мотив бекства.

Стилске фигуре:

„Сишли смо с ума у сјајан дан“ (парадокс)

„Гле! очима им трепти роса немо…“ (иронија)

Симболи:

плави цвет (чедност, чистота, верност, бесконачност)

беле кошуље (невиност, чистота)

болнички мирис (испуњеност љубављу)

сјајан дан (просветљење, сазнање)

Композиција

Песма се састоји од седам секстна.

Стихови варирају од деветерца до дванаестерца и у неким стиховима се јавља опкорачење.

Рима: парна и укрштена.

Иако је ова тема за ондашње време била необична, Богдан Поповић је  у Пандуровићевој песми увидео своје кључне принципе по којима се руководио приликом одабира песама. Дакле, неоспорно је да је у њој Поповић пронашао емоцију, јасноћу и лепоту.

3. час Песници српске модерне утврђивање

  1. Поред наведених стихова упиши име аутора који их је испевао.

“Можда живи и доћи ће после овог сна”
“Бакарно небо”
“Негде далеко преко трију мора”
“У теби волим себе сама” Искрена песма
“И тама пада врх заспалих њива” Залазак сунца
“Изнемогло сунце залази” Можда спава
“Нисам знао за буђења моћ”
“Слутити још једино знам”
“Отужна песма о љубави”

2. Који облик казивања је заступљен у обраћању жени у Искреној песми Милана
Ракића?

3. У којој елегији Шантић изражава своју жалост и тугу?
а) Претпразничко вече
б) Јесен
в) Позни часови

4. Временски оквир модерне у српској књижевности је:

а) 1901 – 1914.

б) 1901 – 1911.

в) 1890 – 1914.

Питања из области модерне су вам прослеђена као и теме за наредни писмени задатак. Ускоро нам следи лектира „Нечиста крв“.